Ziveo sam van Jugoslavije do svoje sedme godine, u blazenom neznanju o rivalstvu fudbalskih timova.
Onda smo se doselili natrag u Beograd, i odjednom sam poceo da dozivljavam da me svaki chicha na ulici pita za koga navijam. Moja zbunjenost i mucanje, jer nisam imao pojma sto je ikome ovako nesto bitno (a delovalo je kao da je svima od zivotnog znacaja), samo je vodila do neprijatnog osecaja nedovrsenosti rituala, jer odrasli (a ni vrsnjaci) nisu znali kako da nastave razgovor s momkom koji ne zna korake ovog plesa.
Mozda se zato ceo zivot nisam mogao otrgnuti osecaju nepripadanja. Do dana danasnjeg slabo podnosim fudbal i bilo sta sto ima veze s fudbalom. Verovatno jer vucem traume od tog pitanja, na koje nikad nisam imao zadovoljavajuci odgovor.
U normalnim zemljama…
Mene je moj vodio sa Kosova, da sacuvamo glavu, pa onda i iz Kraljeva u Banja Luku… Kakve crne utakmice i navijanja.
U Kraljevu sam trenirao dva meseca fudbal, posle dva meseca sam morao prestati, jer moji nisu mogli da plate ni tu drugu clanarinu. Teska vremena.
A nekako mi je i simpaticno sto ne navijamo za isti klub, pa se kao malo podbadamo
Bitno je da je sada sve okej i da zajedno pratimo utakmice. Kad sam udaljen (u Novom Sadu), tu je Viber i video poziv, te komentarisanje i analiziranje utakmica.
Keva mi kaze kako uziva u tim trenutamcima. Meni srce puno
Mozda sam bio uskracen tih odlazaka na utakmice, sa caletom, ali takva su vremena bila… Ostaje samo da se nadam da nijedno dete vise nece biti uskraceno za nesto, iz razloga zbog kojih se meni to desilo
Nema smisla jer sudije su uvek na njihovoj strani. Danas u Krusevcu fekalija Nikolic produzio utakmicu dok Zvezda nije dala gol. Svirao nepostojeci penal, milion faula, ofsajda…ono je bruka za Srpski fudbal. Klasican bezobrazluk i sramota. Cekam highlights utakmice pa ću okaciti cisto da vidite ono sto sam ja gledao malopre…
