Interesantan clanak:
U srbiji znam vise od nekoliko mladih momaka i devojaka, vec odraslih ljudi koji u kasnim 20-tim i ranim 30-tim provode bukvalno godine bez posla, igrajuci samo video igre i “slepajuci” se uz stariju generaciju koja nam je obezbedila stanove i zrtvovala se ceo zivot. Ovo je delimicno opravdano cinjenicom da je posao u srbiji danas zaista besperspektivan i lose placen “luksuz”, ali lako mogu da zamislim istu stvar i u bogatijim zemljama; ne smem ni da pomislim sta ce se desiti za 10-20 godina, kada industrijska revolucija bude uzela maha i roboti zamene vecinu covecanstva na jednostavnim i manuelnim poslovima. Jedan od razloga zasto bogate zemlje tolerisu invaziju sirijskih izbeglica je upravo cinjenica da mladi ljudi jednostavno vise nemaju motiv da rade, cak ni da se reprodukuju. U Norveskoj vec ne mozes da nadjes mlade norvezane koji ce da rade glupe i teske poslove. Dodje tih par dana polu-drogiran kao zamena, apsolutno nezainteresovan za rad.
S druge strane, video igre postaju sve bolje i pristupacnije, imerzivnije i socijalnije. To je relativno jeftin a beskrajno zabavan hobi. Da ne spominjemo efekat klasicne adikcije. Posao pocinje toliko da nas okupira da nemamo vise vremena i energije da uzivamo u materijalnim produktima koje nam omogucava, a koji su primaran motiv za rad, stavljajuci nas gamere u jednu paradoksalnu situaciju.
Mogu da zamislim mnoge sudbine koje su gore od zivljenja u virtuelnom svetu na ivici egzistencije: zivljenje u iluziji srednje klase i “sigurnosti” korporacije koja ce ti isisati zelju za zivotom i ispljunuti kao istroseni produkt smanjenja operativnih troskova. Radnicka klasa u srbiji je posebno na udaru. Ukoliko pronadjes bilo kakav nacin da zadovoljis svoje osnovne gamerske potrebe, treba naci zaista jak motiv da bi se dobrovoljno podvrgnuo mobingu i svakodnevnom ponizavanju. “Veciti studenti” su tek posebna prica. Ja sam promenio 4 fakulteta!
Izlazak iz “pacovske trke” je moguc, ali samo za malobrojne.
S druge strane - mozes da budes konan varvarin, spasavas beskrajne svetove, za cenu malo kevinog kenjanja i osude drustva za koje te ionako boli ona stvar, bitno da se ne guras u autobusu, ne rizikujes zdravlje prekovremenim radom (rizik od sloga i srcanog udara je 2.5x veci), ne trpis bullshite svaki dan i od svakoga. Kao sto kaze u tekstu: When the only luxury one desires is the time to enjoy games, working long hours suddenly looks much less sensible.
).
.
