Leti mi se malo manje igraju, ali zimi, kada izlaze sve vaznije igre, tad mogu da igram po 3-4 dana bez prestanka, pogotovo sad kad izadje darksiders 2 i borderlands 2, jos samo da nema faxa 
Ne verujem da cu ikada potpuno ostaviti igre ali definitivno im posvecujem sve manje i manje vremena kako godine prolaze. Kada sam bio klinac, igre su mi bile nesto najbitnije, sada su mi samo metod za ubijanje slobodnog vremena koga nemam toliko mnogo kao nekada. Radije bih izasao sa drustvom, otputovao negde sa devojkom ali opet ne mogu da zamislim da prodje nedelja a da ja nista nisam igrao… navika. Takodje sto daemon kaze - leti mnogo manje igram nego zimi.
Imam 20 godina,a igram igre od kad znam za sebe,i izgleda da sam se nekako zasitio od svega toga,mozda zato sot su sve igre na isti kalup a mozda i zato sto jednostavno hocu da provedem vise vremena drzueci se sa nekim neko sedeti ceo dan u mracnoj sobi kao neki zatocenik :D.Elem,bilo kako bilo nekako nemam vise to uzbudjenje ni taj wow osecaj kad igram bilo koju igru,jednostavno to vise nije to.
Dokaz da su mi igre dosadile generalno je i taj sto sam se posle 4 godine vratio PC igranju, i sad ponovo “otkrivam” cari tastature i misa. Ne mogu da verujem zasto sam sebi dozvolio da igram shootere na konzolama kada je milion puta bolje i zabavnije sa misem.
Ali opet, pogledam koliko dobro izgledaju na velikom TV-u i prosto ne znam sta da radim. Grafika uopste nije primetno losija nego na PC-ju i prosto je neverovatno sta uspevaju da izvuku iz prastarog hardvera. Mozda igranje na konzoli nije udobnije sa aspekta kontrola (iako jeste udobnije zbog kauca/kreveta), ali je svakako glamuroznije.
I onda stanem i malo razmislim - nekada sam se igrao na 17" CRT-u i bio sam srecan kao malo dete. Sto vise imas, teze te je zadovoljiti, a godine su ucinile svoje i duge igracke sesije za mene su sada misaona imenica. Sve mi je teze da se “izgubim” u virtuelnom svetu… A sve mi je to potrebnije.
Ko sto rekoh pre koju stranu i nekih pola godine,
igre mi nisu dosadile, samo sam postao izbirljiviji. Mnoge stvari propustam koje bih ranije obavezno prelazio. To sto sam silom prilika poceo da kupujem originale dosta pomaze da biram samo igre koje me stvarno zanimaju. Retko koja igra moze da me uvuce u svoj svet, ali Skyrim me je drzao ocaranim mesecima. Evo bas juce slusam soundtrack, i dodje mi zao sto sam zavrsio kampanju. Tako da je magija jos tu.
Uvek bude pokoja interesantna igra na horizontu – Diablo 3 je dosao i prosao, a vec se nazire Borderlands 2 u daljini. U medjuvremenu gubim zivce igrajuci Spelunky. Dakle, opusteniji ritam igranja nego nekad. Desi se da prodje i par dana bez da uzmem dzojped u ruke.
Ma, kad se pojave nove konzole i neki novi Gears, verovatno cemo opet svi poludeti za igrama.
Dobro se ti drzis, odigras do kraja skoro sve novo sto vredi. Ja sam izgubio ritam odavno, uvek imam 10-20 igara koje mi “vise nad glavom” i imam osecaj da nesto propustam ako ih ne zavrsim.
Mene je takodje Skyrim uspeo da uvuce, mozda Diablo 3 kad se nakanim da uzmem… Ali to je sad tako retko, nekada nisam znao sta cu pre. Meni licno kupovina originala nije toliko ni materijalni izdatak, a samim tim ni neki “insentiv” da zavrsim igru. Uncharted 3 nisam pipnuo vec zabrinjavajuce dugo.
Moguce da je u pitanju i zasicenje ovom generacijom koja nam pruza samo vanila dozivljaj odavno vidjenog. Nesto novo i divlje makar cisto sa aspekta grafike sigurno bi me neko vreme drzalo ispred tv-a / monitora… Potajno sam se nadao da ce mi apgrejd PC-ja pruziti to zadovoljstvo, ali kada vidis da jedan Witcher 2 EE koji “jede” Radeon 7970 od 400e ne izgleda bas primetno bolje nego na konzoli duplo jeftinijoj samo od te graficke karte… entuzijazam pomalo splasne.
Nadasve, zao mi je sto nisam “otkrio” neku novu multplay igru koja bi me duze zadrzala, secajuci se sa nostalgijom neprocenjivih uspomena na q3, starcraft i warcraft, pomalo uzdisuci sto me je zaobisao MMO bandwagon, ili sam ja njega. Jedino jos sportske igre koliko toliko… I tu neretko pokleknem pred slabijim protivnikom, ne zbog nedostatka vestine nego zbog neambicioznosti i ciste dosade. Uhvatim sebe da gledam na “sat” kad ce vise da se zavrsi utakmica, a protivnik je zeljan nadigravanja, potvrdjivanja i dokazivanja sebe u virtuelnom svetu. Mene je i to proslo, pa i ono malo refleksa sto mi je preostalo, nisam vise u stanju da iskoristim.
Trebaju nam nano-apgrejdi direktno u koru velikog mozga, pronto.
MP je ono što me zadnjih par godina i drži. Sa izuzetkom Rayman-a i Ninja Gaiden II ne mogu da se setim ni jedne SP igre zbog koje sam jedva čekao da uključim konzolu i zaigram. Dolozilo je i prolazilo puno dobrih igara, i sve i jednoj sam našao zamerku ili razlog zbog kojeg je ista i zaobiđena.
MP igranje je još uvek “prava” stvar za mene. Takmičenje/dokazivanje sa drugima, i zabava, koja iz svega toga proistekne, je dovoljna da kada padne veče, jedva dočekam da ćapim joypad.
mene je mp “unistio”, uvjek kad hocu neki sp da odigram imam neki cudan osjecaj, kao da sam sam na nekom pustom otoku i igram se sam sa sobom, al uvjek znam nekad razbaciti po milioniti put neku dobru sp fps igru, citaj MoH AA-PA, CoD1/2 i BC2 sp sam dosta puta prelazio
Meni igre i jesu i nisu dosadile…da objasnim paradoks: citav dan razmisljam kako jedva cekam da zavrsim sa obavezama da bi mogao da sjednem i uzivam, ali kad dodjem pred konzolu, ne znam sta da igram. Ova iskustva uvijek isto zavrsavaju-upalim Halo ili neku drugu igru koju volim i picim SP po milioniti put. Tako da, mislim da sam postao dzangrizavi gameing starac koji ne voli nista novo, a ni sam ne zna zasto. Valjda je period, desavalo se vec. PMS if you will
Copy-Paste…ali upravo ista prica. Mada sam sada odlucio da neproduzim GOLD i ne igram multiplayer sto me je nateralo da pretrazim stare igra i da nerezem nove. Sada igram Castelevaniu napokon…kao sto kazes PMS…doci ce i zima 