Igrao sam malo juče, stvarno mi nije jasno koji je razlog ovako niskih ocjena igre. Meni je igra ispunila sva očekivanja, jedva čekam da nastavim danas kad se vratim. Pravi Bioshock na LSD-u.
P.S. Čuveno zujanje drive-a… :doh:
glitch u nekim kopijama igre, update i fix je on the way
Akiris javi kad izadje taj fix 
Imas 
od mene
bice preko live-a
ali mozes da ubacis i offline ako imas kablic za hdd… sigurno znas vec proceduru
%&%$/&# mater u &%(/&%$)/(!!!
Tnx raja
mozes i na flash da prebacis pa ustekas flash u xbox, sta se cimas bre 
off:
post no. 911 hehhehe
ma znam sve je to ok ja kazem da npr kad hocu da izadjem iz igre i ubedjen da je snimio on me sledeci put kad udjem vrati pola nivoa nazad 
Dvije mi stvari jutros padaju na pamet. Prva je da smo mi, kao igračka populacija, postali razmaženi, da ne kažem sitničavi, pa nam sve što nije grafički uglačano kao hauba novog mercedesa, nema priču kao prvi dio Matrix-a a gameplay zarazan kao Ebola Zair izaziva momentalnu iritaciju pljuvačnih žlijezda (nevezano samo za ovu igru).
Druga stvar je da je i slobodno novinarstvo, kao i mnoge druge tekovine zapadnog kapitalističkog društva, postalo sušti antagonizam ideje koju propagira. Odnosno, da bi danas imao hit koji se prodaje, nije dovoljno samo da proliješ litre znoja pokušavajući da udovoljiš zahtjevima i ekipi iz prvog pasusa ovog teksta, već treba i da sa višecifrenim argumentom motiviraš par novinara “prestižnih” javnih glasila, bilo štampanih bilo elektronskih, ne bi li se udostojili pogledati tvoje malo čedo i blagoizvoleli napisati par dostojnih riječi u svojim “kolumnama”. Ukoliko se odlučite ne povinovati se ovakvim zakonima tržišta osuđeni ste u najboljem slučaju, baš kao i ova igra, na margine gamerskog tržišta, uz mlake kritike i slabu prodaju. U najgorem slučaju, vaši tržišni takmaci odradiće ovaj motivacioni dio i bez vas a ne vjerujem da ćete biti baš zadovoljni konačnim ishodom. Elem, što bi moj kum Borg rekao: Resistance is futile!
No da se mi vratimo našoj dragoj Alisi, kao što se ona vratila nama u novom nastavku akcione avanture American McGee’s Alice 2: Madness Returns. A:MR sigurno nije najbolje što tržište može da ponudi, ali je svakako jako ispred kritika koje je prate. Radnja se odvija u vremenu nakon dešavanja iz prvog dijela igre, a naša draga Alisa je i dalje normalna kao iskusni srpski šofer na Ibarskoj magistrali ili, u trenucima lucidnosti, kao prosječan forumaš Xboxrepublike (Sic!). A Wonderworld nam se vraća jači, ljepši i morbidniji nego ikad. Priča je prilično jednostavna - Alisa sada živi u sirotištu pod nadzorom psihijatra, i još je progone sjećanja na smrt roditelja. Osjećaj krivnje da je upravo ona kriva za požar koji joj je odnio porodicu, otjeraće je ponovo u šareni svijet ludila, gdje je zavedena nova vladavina terora koja prijeti da zauvijek uništi Wonderworld i krhku psihu glavne protagonistice. Na Alisi je sad da iznađe način kako da spasi svoj čarobni mali svijet i da prikupi razbacana sjećanja koja će je osloboditi osjećaja krivnje za smrt porodice. Priča koja ne upošljava pretjerano moždane vijuge ali koja je stoga neopterećujuća i što je najvažnije “pije vode”.
Sa grafičke strane, ako ste geek, prvo će vam u oko upasti (ako vam ja ne gurnem prst prije toga :wait) nesavršenost tekstura, gruba obrada i oštri prelazi (za koje mislim da su ponegdje namjerno tako izvedeni), kao i osrednja realizacija osjećaja trodimenzionalnosti, odnosno “dubine” predmeta i likova. Ako ste noob kao ja, osjetićete zjenicom oka svoga bogatstvo mašte (jer Alisin svijet i jeste mašta) prilikom kreiranja i mnoštvo nekonvencionalnih ideja koje su autori uspjeli da upakuju u vesele i oku ugodne boje. Ako ništa bar ćete znati u koju od ove dvije kategorije ljudi spadate. Zvučni efekti su solidni i ne paraju uši, kao i voice acting koji je na momente više nego dopadljiv.
Gameplay takođe nije savršen, ali je tečan, zanimljiv, i držaće vas do kraja. Čitava avantura je prilično linearna, a od pravog smjera odvlačiće vas tajni prolazi i nevidljivi putevi i platforme koji vas vode ka skrivenim prostorijama u kojima se nalaze razne dragocjenosti i krhotine sjećanja čijim prikupljanjem slažete djeliće priče u mozaik. Od ostalih collectables-a (kako se ovo prevodi uopšte?) važno je pomenuti mliječne zube koji u ovoj igri predstavljaju svojevrsnu valutu i koje možete potrošiti na nadogradnju oružja. Oružja su kao i u prvom dijelu igre posve udarena ali i efikasna. Od starih oružja tu je vorpal blade - neka vrsta sječiva, a umjesto starog jackbomb-a na istom principu radi clockworkbomb (oba su dakle bombe sa odloženim dejstvom). Takođe, ako ste se ikad pitali kako izgleda ubijati mlinom za biber i drvenim konjićem ova igra ispuniće vam i tu želju. Još je vrijedno pomenuti kišobrančić koji će vam dobro poslužiti kao štit u samoodbrani od raznih kreatura Wonderworld-a. Protivnici u toku igre su potpuno osvježenje i, što je važnije, potpuno se uklapaju u sam koncept okruženja, a neki od njih nisu nimalo laki. Na žalost, svaki od protivnika ima neku slabost, odnosno “caku” kojom ćete se poslužiti da ga savladate gotovo bezbolno, i to je jedan od nedostataka koji je većina novinara s početka ovog teksta navodila kao argument protiv ove igre. Po mom mišljenju nedovoljan, jer kako igra teče protivnici će postati brojniji i raznovrsniji, a i bez toga, šarenilo Wonderworld-a vodiće vas kroz igru kao klovn kroz cirkusku predstavu. Male zamjerke se mogu navesti na konto kamere koja ponekad zna biti zbunjujuća i na sistem autosave-a koji ponekad frustrira predugačkim vraćanjem unazad.
Suma sumarum, ova igra nije creme de la creme video igara ali je svakako veoma kvalitetna i sigurno će naći poklonike među ljubiteljima žanra, a za igrače koji su voljeli prvi dio - ovo je mast have! Meni lično, ova igra predstavlja jednu od rijetkih koje sam u posljednje vrijeme prešao do kraja, ostavljajući iza sebe Crysis 2, OF:RR i DN:F u prašini prosječnosti, ili, u potonjem slučaju, ispodprosječnosti.
- čudesni svijet Wonderworld-a, oružja i neprijatelji, priča
- Neispolirana grafika, autosave, sitnice
Ocjena: 85.
Buraz iduce godine, ako Bog da, uzimam diplomski rad pa ono…spremi neki rad kao ovo hahahah
Svaka cast na teksu! 100% si upravu iako sam ja “mlad” gamer pa je moja “karijera” pocela s Sega Mega i PSX. I feel you 
Zao mi je sto nemam vise vremena pa da se prepustim ovo igri al su me ispti sastavili da je to strasno! Kad sve to zavrsim Alice je prva na meniu
tekst je fantastican, ali opet moram da ispravljam neke greske (pocece ljudi da me mrze ovde zbog toga vise)
naime, ovo je samo Alice: Madness Returns. American McGee nema veze sa ovim delom…
@ Nemesis Kad budeš radio u državnoj upravi, umjećeš i ti da pišeš bajke nadugo i naširoko…
@Akiris Jbg, možda sam pogriješio, ali na EA site-u stoji bukvalno ovako kako sam napisao - American McGee’s Alice 2: Madness returns…
Edit: A postoji i referenca na zvaničnom sajtu americanmcgee.com :hm
svasta, u svakom slucaju to je toliko minorna stvar u tako fantasticnom tekstu da uopste nije vredno pomena. izvinjavam se
Odlican tekst ili bolje reci recenzija :da:,naterao si me da krenem skidati igru
svasta, u svakom slucaju to je toliko minorna stvar u tako fantasticnom tekstu da uopste nije vredno pomena. izvinjavam se
Ima veze, ima! Na zalost.
Ja cu da kopiram Mehin text sa njegovog bloga…
evo i link
Gubljenje nevinosti: tridesetpeta tura
Dungeon Siege je barem serijal za koga niko ne tvrdi da je bio vrhuskog kvaliteta. Sasvim drugu reputaciju ima igra American McGee’s Alice, izdata 2000. godine, za koju se i danas sporadično može čuti da je bila izvanredno dobrodošao dašak svežeg vazduha u ondašnjem igračkom krajoliku.
Vizuelno, ovo se ne može poreći, Alice jeste bio naslov koji je svojom uvrnutom interpretacijom psihodelične refleksije na viktorijanske trope odskakao od tada popularnih naučnofantastičnih šutera (setimo se da je igra rađena na Quake III endžinu, jednim od najvećih dostignuća ljudske civilizacije), ali igrački, radilo se prevashodno o osrednjoj akcionoj igri što je uspevala da zaseni prostotu nekim uistinu lepim grafičkim rešenjima. Kad se samo setim poetskog prikaza koji joj je onomad dao Ranko Trifković u Gameru… Srećom, Old Man Murray sajt je i dalje onlajn, pa možemo da pročitamo šta su tada o Alice mislili ljudi koji će deceniju kasnije napraviti Portal 2.
No, fer je reći da je i pored svoje osrednjosti, American McGee’s Alice ostala u dovoljno lepom sećanju dovoljnom broju igrača da Electronic Arts jedanaest godina kasnije izda nastavak, sa sve McGeejem za kormilom, kao da sve ove godine nisu ni prošle.
A prošle su. Naučnofantastične šutere zamenili su militaristički šuteri, a American McGee je od slavnog dizajnera nivoa za Doom i Quake koji je mnogo obećavao na kraju ostao čovek koji ni jedno obećanje nije ispunio. Mislim, nisam siguran da je i u dvehiljaditoj godini imalo ikakvog smisla stavljati njegovo ime u naslov igre (to mu je bio prvi samostalni proizvod) jer takve stvari ipak treba da radi samo Sid Meier, ali tokom prethodne decenije McGee je nanizao seriju decidnih igračkih (i komercijalnih) promašaja i nije sasvim jasno na koji način on danas obezbeđuje investicije za svoje igre. Od mlako primljenog open world naslova Scrapland, preko katastrofalne igre o katastrofama Bad day L.A., pa do American McGee’s Grimm serije download-only naslova rađenih po principu silovanja iz zasede bajki braće Grim, a gde se videlo da je Đavo odnio šalu i da McGee ni ne pokušava da napravi išta više od loših kopija tuđih igara, njegova je karijera na posletku kao najviši samostalni domet mogla da navede samo Alice.
I, OK, pošteno, iako se ne može tvrditi da se radi o fenomenu veličine Duke Nukem Forever i da su deca kampovala pred glavnim štabom Electronic Artsa zahtevajući nastavak, može se reći da je ovo ipak bio željeni naslov i koliko-toliko zaslužena druga šansa McGeeju da pokaže da ipak ume da pravi igre.
Nismo očekivali mnogo. McGee se u međuvremenu odselio u Šangaj, u pokušaju da što je više moguće smanji troškove proizvodnje softvera i Alice: Madness Returns već od prvih nekoliko scena u kojima viđamo propadanje kroz teksture i screen tearing čak i u mirnim momentima jasno komunicira svoju suštinski jeftinu prirodu.
Takođe, originalna American McGee’s Alice je bila bazirana na premisi kako Carrollov literarni predložak nije bio dovoljno uvrnut pa je McGee sve začinio visceralnim nasiljem i otvorenom psihozom. Ali za nastavak tog nastavka Alise u zemlji čuda, mislim, kuda dalje otići?
Pokazuje se – nikuda. Madness Returns, nova priča na stranu, više podseća na rimejk ili ribut originalne igre nego što dalje gradi na njenim dostignućima. I to je i dobro i loše u isto vreme. Loše, jer ni ovog puta McGee, pomognut svojim kineskim robovima nije napravio bogznakako dobar naslov. Dobro, jer kada posle petnaestak minuta shvatimo na koji je nivo autor postavio svoj horizont očekivanja, slobodni smo da barem cenimo ono što igra nudi.
A to je, neiznenađujuće, opet solidan vizuelni dizajn. Pomalo nalik Spectorovom Epic Mickeyju, Madness Returns je agresivno uvrnuta interpretacija poznate nam estetike i ovo je u prvih par sati donekle dovoljno da vas zabavi. Naravno, kao i u slučaju prethodne igre, godinu-dve od danas Madness Returns će izgledati zastarelo i poput ofucane prostitutke, moraće užasno da se trudi da nam izmami koji dinar iz džepa (mada ima ljudi koji to vole), ali početak igre u viktorijanskom okruženju je, sada i ovde, nedvosmisleno lep. Štaviše, igra kao da na trenutak pokušava da nas zavara i proda nam se kao nekakav akciono-avanturistički melanž u kome će biti i interakcije sa likovima i sakupljanja i borbe, ali čim Alisa stupi u Zemlju čuda, ambicije joj se skaliraju na dole i dobijamo u ruke tek korektan borbeno-platformski koktel.
Ali ipak korektan. Madness Returns je izvanredno linearna igra bez ozbiljnijih prostornih zagonetki (ono malo što se da videti u prvih nekoliko sati su bukvalno samo povlačenja poluga da se otvore vrata koja su u vidokrugu), ali su borba i skakanje makar na kratke staze zabavni neuvredljivi. Borbeni sistem je jednostavan, ali solidan, kao nekakva skromna verzija Bayonette sa prostim komboima, izmicanjima, skokovima i blokadama. Nikada ovde ne dolazi do neke ozbiljne borbene situacije koja zahteva ozbiljnijeg igrača, ali je Alisa makar graciozna dok pritrčava neprijateljima i siječe ih na komade svojim oštrim nožem, ili ih iz daljine zasipa biberom iz… er… mlina za biber.
No, problem je ipak u tome što na duže staze, a ovo je igra koja može da potraje i svih dvadeset sati, vele oni koji su je završili, Madness Returns naprosto nema mesa. Otvaranje novih delova Zemlje čuda i Alisinog viktorijanskog zavičaja igrača donekle tera da ide dalje, lepota novih predela i solidna glasovna gluma pomažu da ga održe u budnom stanju, ali posle petnaeste borbe sa čajnikom koji se ponaša kao džinovski otrovni pauk poželećete da nikada više ne popijete šolju čaja. I da nikada više ne igrate ovu igru.
Da, grafika i grafički dizajn su ovde bili dovoljni da me odobrovolje više nego što sam očekivao, a solidna mehanička osnova borbe i platformskog kretanja je ovu dobru volju ponela i preko granice od sat vremena koju sam u glavi zacrtao Alisi pre nego što sam je isprobao, ali dok McGeeju i Kinezima iz Spicy Horse valja priznati da su razvili dobre sisteme za ovu igru, oko njih ipak nije izgrađena i dobra igra. Osrednja, to da, i ovo je, bojim se McGeejev apsolutni maksimum u ovom trenutku.
Dobri tekstovi all around, i koliko vidim, zajedničko im je da igru postavljaju na isto mesto, niti je bezgranično hvale, niti je sahranjuju, baš tamo gde smo svi svesni da treba da bude - prosečno osveženje.
Čim se ljudi ovoliko trude oko, od igračkog sveta, poluzapaženog naslova, onda ima nečega u ovoj igri što nas motiviše da joj se vraćamo (da li igrajući ili pišući o njoj, na ovaj ili onaj način). Verujem da svi želimo da je igra “bolja, dublja i ispoliranija” ali nekako mislim da je to i plod “kolektivne želje” za naslovima koji su drugačiji, maštovitiji i utopljeni u sopstvene svetove. Ja sam se nadao da će i Enslaved barem malo skrenuti pogled na arkadne avanture (ne znam kako da opišem i akcionu avanturu i platformske elemente:) ), ali skoro iz sličnih razloga kao i A:MR u tome nije uspeo.
Kad smo već kod toga meni je Enslaved bio među tri najbolje igre prošle godine! Šta ćeš, neko nešto voli, neko ne, iluzorno je ubjeđivati se sa bilo kim oko stavova…
De gustibus non est disputandum, naravno. Moze igra da bude i najbolja na svetu ako je, za mene potpuno neinteresantni, ratni simulator podmornice. Ali, ljudi se cesto vise vezuju za autore a manje za zanrove. Igra odredjenog autora ili tima koja vam se prethodno svidela ima mnogo vece sanse da vam se opet svidi. Na primer, rado cu igrati sve od Tima Safera, pa cak i ako igra nije bas omiljena kod kritike. American McGee nekako bas i nije jedan od gejm dizajnera koji se u tom smislu nesto posebno proslavio, kao citava plejada kultnih japanskih game dizajnera, da sada ne nabrajamo. McGee jeste radio na nekim od najboljih igara svih vremena kao clan ID-a (pitanje je doduse koliko je to bila njegova a koliko Karmakova vizija), i covek koji izjavi da hoce da bude novi uvrnuti Volt Dizni mora ili da se shvati ozbiljno ili da se hitno cvrsto veze kaisevima i odvede u najblizu mentalnu instituciju. McGee je verovatno zasluzio i jedno i drugo. Ali, da ne gresimo dusu, nije on jedini slucaj propalih zapadnih game dizajnera cije ime vise nema smisla posebno isticati kao argument. U pitanju ej mozda neka vrsta epidemije. Ocigledno je da se industrija odavno okrenula dobro ukomponovanim i dobro finansiranim timovima. Setimo se nesrecnog Dzona Romera i njegove abismalne Daikatane, pa i Piter Molino je poceo da se davi u sopstvenoj megalomanskoj viziji koja na kraju ispadne nesto potpuno bezveze i infantilno. Eto, i moj omiljeni Tim Safer je slajfnuo sa Brutal Legendom, nakon cega je morao da se zadovolji sa nimalo losim ali niskobudzetnim Costume Questom i Stackingom. Nije ni cudo sto se McGee okrenuo igrama za iPhone i drugim medijima.
odavno me nije privukla neka igra kao ova…kratko, igra zasluzuje sve pohvale, posto sam ja stariji gamer, meni grafika nije u prvom planu vec da budu sacinjene od prepreka. Upravo ova igra ispunjava sva moja ocekivanja…eto, bez kilometarskog teksta, ocena 8.6 od mene…
Dude, Brutal Legend Rocks! I mean seriously!
Da ne bude completely off, ima nešto u Wonderworld-u što me podsjeća na BL. Možda je istina da je McGee pokrao ideje iz drugih sličnih igara…