Zahvaljujući Skype-u, jednog septembarskog četa, Akiris i Ninja su prelistavali svoje momačke uspomene i obojica su se saplela oko mesta Selenča i imena znamenitog Karla, vlasnika kluba Maxim. Naime, obojica su tamo rado odlazila, divljala, pijančila i gle zanimljivosti, puštala muziku. Ninja samo par puta, dok je Akiris redovno svojim drum’n’bass setovima lomio poslednje atome energije podivljale mase.
Ovo saznanje ih je bacilo razmenu smajlija i često spominjanje kako bi se to sve moglo ponoviti. I telefonski poziv :phone-2:moćnom Karlu biva upućen od strane Ninje i načelni dogovor se izrodio. Onda oni zovu mene i pitaju da li hoću da se pridružim. Hoću, naravno! Zvuči previše šašavo da bi se to propustilo. Datum je zakucan, 09/10/10!
Kao što vidite, i dalje se stvari rade preko veze. Nije ni bitno, važno je da se ljudi lepo provedu. Dođe i taj dan. Dođe i Akiris (Taxiris) po mene i avantura otpočinje.
Valjalo je preći hiljade kilometara i milja do Selenče, a to vam je dva klika iza Akirisovog bonus levela. Napakovani krećemo iz Novog Sada, pri tome full respect za Akirisa koji je prvo došao do ns-a po mene i onda vozio nazad. Ovoga puta imao je društvo, i kao prave tračare proveli desetak kilometara o priči oko foruma, koga smo banovali, koga nismo, ko je cool a ko nije. Nakon toga imali smo priliku da prođemo Rumenku. Zanimljivo mesto koje se sastoji od ulica i kuća. U principu, tako i izgledaju ostala mesta na putu do Selenče, tako da vas neću smarati ovim detaljima. You got general picture. Polako prelazimo na video igre i Castlevaniu. U tom trenutku stižemo u njegov Bački Petrovac koji ima super gimnaziju, benzinsku pumpu koja ne radi posle 20h subotom i Akirisa.
Parkiramo se i ulazimo na jednu (ispostavilo se za mene suvišnu) kafu. Dva moćna mačora čuvaju kapije, Žućko i čini-mi-se-gaming-related-ime-drugog, i zajedno su drevni 5.5 meseci. Castlevania ima super menu a ostatak nismo videli jer je konzola tražila prvi disk. Pošto verujem Konamiju, otišli smo na kafu u kuhinju a usb je prebacivao Akirisovu kolekciju pesama na laptop.
Ponovo palimo naš auto i nastavljamo pravo. Onda desno i opet negde. Pričamo o XBLA izdanjima i Lari Croft koja se ugojila na više od 2Gb. Nisam lično video, ali na ulasku u Selenču postoji ogromni Isus u kukuruzištu. I dalje ne mogu da potvrdim a ljudi koji su mi to kasnije ispričali gube svaku verodostojnost jer su pili rakiju od 40 dinara.
Selenča. Cool. Imaju Buisness Centar, crkvu, dom kulture i drvorede. I imaju Maxim, već kulnto mesto poznato po svirkama svih poznatijih bendova kao i potpuno fenomenalne organizacije prostorija. Impresivno je videti tako odličan prostor u jednoj pasivnoj sredini kao što je Selenča ili bilo koje mesto slične veličine.
Unutra je ok, lepo smo primljeni, i dok čekamo gazdu stiže Ninja sa svojom svitom. Razmena utisaka o putu je potrajala 30tak sekundi dok i sam gazda nije došao. Hajmo tonska proba. Geekština na delu. Kablovi, laptop, povezivanje, install & drivers. Ima zvuka? Kažu ima. Daj neki tune. Ide tune, i to Akirisov. Nezgodan i bezobrazan, dvojici lokalaca je pena u pivu podivljala. Tako im i treba kada čuju Voodoo People. Sve se lepo čuje, kao i ono što je Neša prebacio sa svog usb-a. Sada pada taktički deo večeri, tj da vidimo lineup kako će biti uspostavljen iliti satnica.
Znači ovako: prvo Ninja Boy do ponoći, onda Neshaninja do 01:30 i onda Dark Qemist loži dok ne popadaju.
Ja sam za uvod. Volim to, muzika je manje obavezna, ljudi tek dolaze, možeš puštati šta hoćeš i voliš, a ljudi te ne primećuju. I krećemo. I ne primetih da je floor pun, što znači hajmo da se djuska i poneki hitić da pokrene te suknjice a ozbiljnim facama nabaci barem nagoveštaj osmeha. Yep, tačno je, umem da budem sleezy i ne stidim se, tako da je i remixovana Lady Gaga zapevala. Sat i po sam se poprilično lepo provodio a Ninja je to zabeležio ovako:
To se čuje Marina and the Diamonds - I’m Not A Robot (Starsmith 24 carrat mix), za svih troje koje to zanima.
Stigla je i moja ekipa iz Novog Sada (to su oni što su “videli” džinovskog Isusa u kukuruzima) koja je ohrabrena cenovnikom pokušala što pre da nadomesti propušteno. Na fotki su oni zbunjeni i ovaj što drži pivo je Karlo - gazda.
Ponoć. Neshaninja preuzima pult i idemo! Sada je već full puno a neko pušta dim, stroboskop i light show. Dugo vremena nisam video nešto slično a da je ukusno osmišljeno. Bravo. Ninja mixa i šiba u electro-house ritmu, svi djuskaju i polako se skidaju. Meni je prevruće i bežim malo napolje da iskooliram. Evo kako je zvučalo u nekom momentu:
Ljudi i dalje dolaze, unutra je vrelo i praštavo a Ninja sve više zakuvava. U nekom trenutku kažem drugarima “wow, mega je dobro” i tada -bam- stade zvuk. Neko je nešto negde pritisnuo, laptop se zaglupio i nije hteo da se povrati. Neši je ostalo još nekih 20tak minuta seta a prokleta sprava nije htela da sarađuje. Šteta za onako odličan miks. Menadžment kluba je napravio neko privremeno rešenje dok ne sredimo situaciju. Naravno, ništa nije pomoglo, tako da se samo napravio uvod za Dark Qemist-a.
Legenda kaže, da tamo gde je Dark Qemist, tu je i opaki drum’n’bass. I znate šta? Totalno je u pravu. Scream-a-delica od najave i kreće. Ja lično ne pratim drum n bass već godinama niti ga aktivno slušam, ali ovo što je Akiris radio, vratilo me je na početke i podsetilo koliko to može biti dobro, posebno ako čovek zna. A Dark Qemist to vrlo dobro zna. Od hard core mračnih kutaka do light boogie momenata. Prava mera da ne bude suvo a opet dovoljno tvrdo da ne bude bledunjavo. Narod je tu već odlepio i đuskao naveliko.
Neki su otišli ali su došli drugi i tako u krug. Kao i ture pića kojih se i ne sećam. Nama je bilo lepo. Nesha je već imao potrebu da ide kući tako da smo ga ispratili i obećali da ćemo sve ovo ponoviti kako bi se mogao do kraja i potpuno izraziti, posebno što je rekao da je najbolje ostavio za kraj svog seta. Pozdravi i čestitke a naš sto je ostao uskraćen za petoro. Refill i idemo dalje.
Dok je Dark Qemist cepao, ja sam postao prijatelj sa 580.000 ljudi iz Selenče. Dobru zabavu je uznemirio gazda sa rečima “To je sve za večeraaaas”. Damn. Pogledam na sat, već je 4h. Uh. Pakovanje, kablovi, slušalice, punjači i gomila drugih stvari koje nije bilo tu kada smo se raspakivali.
Reči zahvale padaju na sve strane, grlimo se i obećavamo novi susret.
Automobil je krenuo i posle 300 metara Akiris skonta da idemo u pogrešnom smeru. Okreći i još brže nazad. Fail. Dead End. Sada već pada i magla, nikome ništa nije jasno. Ima samo dva izlaza a oba nam ne odgovaraju. Potpuno ludilo a nigde izlaza iz istog. Još malo lutamo. Ja nemam pojma gde smo, ne poznajem mesto, a Akirisov izgubljen pogled ne uliva poverenje. I dok sam ja spremao šator, ložio vatru i terao porodicu jazavca iz vreće za spavanje, klik sreće označi da izlaza ima. Zbogom Selenčo!
Žurimo i prepričavamo 200 na sat šta se sve dešavalo. Stižemo u Novi Sad i ostavlja me na autobuskoj stanici, gde uzimam taksi do stana. Slušam taksistu kako priča o jednoj grupi devojaka iz Bosne koja je došla ovde na neki seminar i očekivala švaleranciju. Srećom, noću nije gužva u saobraćaju tako da nisam morao dugo slušati njegovo izlaganje.
5:05 h ujutru i ulazim u stan. Bacam sve na pod i pravo krevet. Ipak, ne mrzi me da proverim da li laptop sarađuje. Prokletnik, življi nego ikad. Damn. I onda lepo na spavanje.
photo time!
E da, smaraćemo vas sa ovom temom sve dok budu stizali materijali sa svih aparata koji su nešto zabeležili, tako da će trenutni nedostatak istog, ubrzo biti popravljen
