Iskreno, nisam znao šta da očekujem kad sam čuo da dolazi novi TRON naslov, TRON: Catalyst. Jer budimo realni, TRON je onaj čudan univerzum koji je oduvek bio negde između, nikad baš potpuno zaboravljen, ali niti nešto što je bilo mega popularno i uvek bilo negde tu na sceni. Kao da je sve lebdelo u nekom limbu. Meni omiljena TRON igra je definitivno TRON 2.0, sigurno ne zbog kvaliteta, ali je obeležila jedan specifičan period mog odrastanja. Tako da, kako je vreme prolazilo, nadao sam se da ćemo dobiti sličnu igru tog tipa, a onda je stigla ova najava, TRON: Catalyst, izometrijska igra a nije roguelite, zamisli!
Priča u TRON: Catalyst prati Exo, kurirski program unutar Arq Grid-a, koji, nakon misteriozne eksplozije, ni kriva ni dužna stiče moći koje mu omogućavaju da manipuliše vremenom, iliti bolje rečeno, da resetuje loopove, što će naravno biti objašnjeno u igri. Kako to obično biva, pojma nema šta može da radi sa tim moćima, ali isto tako nema nikoga da joj objasni zašto se sve to uopšte desilo. Sve što zna jeste da svet počinje da se raspada i da postoji vrlo realna opasnost da ceo sistem doživi potpuni reset, što, iskreno, zvuči kao nešto što ne želite da vam se desi dok ste vi zaglavljeni u tom istom sistemu.
Prva stvar koja mi se jako svidela jeste definitivno vizuelna prezentacija. Igra baš izlgleda kao da ste uskočili u neku neon fantaziju nekog čoveka, nekog retro-futuriste iz osamdesetih koji se nikada nije pomirio sa idejom da će sve igre u budućnosti izgledati fotorealistično. I to je jako dobra stvar! Sve je ukrašeno tim svetlom, sve blista, sve pulsira tim prepoznatljivim TRON sjajem. Iako je ovo igra koja je rađena za Switch 1, ja sam je igrao na novijoj Nintendovoj konzoli, i na Switch 2 radi bez ikakvih većih problema, naravno, ne očekujte 4K ray tracing magiju, ali za handheld? Više nego dovoljno da ostaneš impresioniran. I ne samo to, već u handheld modu izgleda čak i bolje nego što sam očekivao, sa prelepim kontrastom između tamnog sveta i svetlećih elemenata koji gotovo iskoče iz ekrana. Pored toga, ne primećuje se niska rezolucija, što mi je totalno bilo kul. Kada kažem niska rezolucija, najviše mislim zbog toga što je ovo nativna Switch 1 verzija.
Mada, stvar koja me je više iznenadila je definitivno gameplay, jer iskreno, nisam znao šta da očekujem.. Nisam očekivao da će igra biti ovako „old school“ u duši. Po malo akcije, po malo zagonetke, sve to spakovano u jednu vrlo lepu i prijatnu linearnu avanturu koja vam ne daje previše slobode, ali vam zato daje ritam i tempo koji vas drži prikovanim za vašu konzolu. Sve počinje polako, lagani uvod, upoznavanje sa mehanikama, ali ubrzo počinju ozbiljnije sekvence koje traže reflekse, pažnju i prilično dobru memoriju za šablone vaših a i neprijateljskih napada. Igra ume da bude zeznuta, jer mislite, hej pa ovo je lagana avanturica, nema ništa teškog ovde, dok onda ne osetite na sebi kako neprijatelji udaraju.
U osnovi, na početku nemate ni jedan napad, već samo trčkarate ovim divnim neonskim svetom. Ali kako vreme prolazi, tako uzimate razne alate koji će vam koristiti. Okej, da povučem šta sam napisao, ne alate, već vaš disk koji će vam biti alfa i omega svih napada. Dobra stvar je u tome što kako vreme prolazi, moći ćete da nadograđujete razne vrste napada, da uvežbate nekoliko koji vam igra daje, naučite kako da radite parry neprijateljima i onda zabava može da krene. Za jednu izometrijsku igru u TRON univerzumu, nisam mnogo očekivao, ali TRON: Catalyst stvarno lepo kanališe tu energiju u izometriji. A kada uzmete Light Cycle, pa ako ste fan franšize, nemoguće je da vam ne izmami osmeh na licu.
Kontrole su stvarno odlično odrađene, tačne i precizne, taman koliko treba za ovakvu vrstu igre. Dashovanje, korišćenje diska, interakcija s okruženjem, sve to funkcioniše bez problema. Ali moram priznati da mi je bilo genijalno kada sam prvi put seo u Light Cycle, To je taj momenat kad te nostalgično zvekne po sred čela. Vožnja je, ruku na srce, jednostavna, ali sve u toj sekvenci ima taj osećaj „vau, evo ga TRON kakav treba da bude!“. Naravno, nije sve savršeno. Priča, recimo, iako intrigantna na početku, polako gubi momentum. Postoji ta neka misterija oko digitalnog identiteta, kontrole podataka, borbe između slobodne volje i sistema, sve ono što bi očekivali od TRON univerzuma, ali dijalozi su ponekad čudni, drveni ako tako mogu da kažem, a naracija zna da se razvuče više nego što bi trebalo. U nekoliko navrata sam uhvatio sebe da preskačem delove samo da bih stigao do sledeće akcione sekvence. Ili jednostavno da fast forwardujem sa brzim čitanjem svaki dijalog Šteta, jer setting igre ima toliki potencijal za jaču priču i jače likove.