U ovoj godini uživamo u renesansi teniskih igara. Dosta dugo na tržištu nije izašla praktično ni jedna koja bi mogla da zaintrigira kupce, a ove godine eto tri naslova. Svaki od tih naslova imaju svoje prednosti I mane, ali ni jedan ne nudi to kompletno tenisko iskustvo. Mada realno gledano, ni jedna sportska igra ne nudi kompletno iskustvo sporta koji prikazuje, uvek postoje mane i nelogičnosti koje se vuku ili godinama, ili se predstave u novom izdanju a nisu bile tu pre toga. Naravno ovde pričam o franšizama, mada lepo je videti kada neko pokuša da se distancira od ostalih sportskih simulacija, makar kada je izvođenje u pitanju. Zanimljivo je da su sve te sportske igre „simulacije“ iako su u osnovi arkade koje eto na zabavni način prikazuju jedan sport, gde nema ni s od simuliranja stvarnih događaja na terenu, nebitno da li se radi o fudbalu, košarci, hokeju, ragbiju. Tiebreak je rešio da bude drugačiji, jer ova simulacija tenisa je baš to, simulacija.
Dobro je odmah napomenuti da ovo nije igra nalik Top Spinu, Virtual Tennisu ili sličnim. Tiebreak teži ka simulaciji i to se vidi odmah na početku. Biće vam potrebno malo više vremena da se prilagodite celokupnoj mehanici igre, nebitno da li servirate, vraćate udarac ili se krećete na terenu. Svaki igrač ima težinu, i nećete moći da se šetkate terenu očekujući da punom snagom uzvratite udarac. Pozicioniranje na vašem delu teniskog terena je jako bitno, jer on definiše i jačinu udaraca riterna. Naravno nije samo pozicioniranje ovde u pitanju, već i način na koji udarite loptu i naravno jačina. Kada pričam se ovo, deluje kao da se radi o pravom tenisu, zar ne? Fora je u tome što ovo jeste prava simulacija tenisa, daleko od drugih igara koje sam pomenuo i koje sam propustio i upravo zbog toga, ova igra neće biti za svakoga.
Takozvani learning curve je poprilično veliki za sve igrače, nebitno da li ste nekada igrali neku tenisku igru ili ne. Praktično ukoliko ste navikli na arkadni pristup, ovde toga nema, ili je minimalan. Grubo poređenje između ostalih teinskih igara i Tiebreaka je recimo kao između Forza Horizon naslova i Forza Motorsport sa minimalnim pomagalima. Svaki trenutak je izazov, svaka krivina napor, malo veći gas i krenućete da se okrećete na traci, samo u ovom slučaju, nećete prestati da pogađate mrežu ili promašujete polje protivnika vašim udarcima. Ovo je tip igre koja će vas poprilično frustrirati na početku jer ćete imati osećaj da vas igrač koga kontrolišete na terenu ne sluša uopšte. Najbolje od svega je što bi on slušao, samo kada bi znali pravila ove igre, a za to je potrebno provesti malo više vremena u njoj.
Iako Tiebreak teži ka realizmu, što se tiče grafičkog prikaza, pozicionira se nešto lošije od poslednjeg Top Spin 2K25 naslova. U njemu ste mogli da vidite apsolutno najsitniji detalj, grafika je bila bogatija kao i fizika odeće recimo. U Tiebreaku je sve to nekako u drugom planu, jer je fokus na toj, kao što već rekoh, brutalnoj simulaciji svega i svačega čime se susrećete u tenisu. Dobra stvar je u tome što ipak postoje ti signature moves određenih igrača, čak i Đokovića, koji je pre ove igre, odbijao da se nađe u bilo kojoj. Uzevši u obzir da je ovo zvanična ATP i WTA igra, bilo bi čudno da se nije našao među rosteru svih aktuelnih svetskih igrača.
Taj grafički prikaz je malo kontradiktoran uzevši u obzir čime igra teži. Recimo očekujemo da što realističnije igre poprime taj realističniji izgled. Recimo GT7 je definitivno bolja simulacija od Forza Motorsport naslova, isto tako, njen kolorit i prikaz svega u igri teži ka tom realizmu, dok FM prihvata svoju poziciju i izgleda malo više gamey. Ovde to nije slučaj, jer recimo Top Spin mnogo realističnije izgleda nego Tiebreak, koji više izgleda kao igra, ali igra se kao simulacija. To je taj razdor u mozgu koji može da se stvori kada prvi put uključite ovu igru. Ako ne znate u šta se upuštate, samo na osnovu prezentacije koja igra pruža ćete misliti da se ipak radi o nekoj neozbiljnoj igri. Kada to kažem ne mislim lošoj arkadi, nego da će sve biti lakše, a onda, gameplay krene da vas uništava, kao i AI čak i na najlakšem nivou težine.
Mada, kada naučite sve, kada odvojite vreme da se prilagodite i pređete taj mukotrpni put kako bi pohvatali sve konce, igra je poprilično rewarding. Najviše zbog toga što je svaki udarac izazov i svakim udarcem ćete imati to zadovoljstvo, ej uspeo sam da vratim udarac! uspeo sam da serviram! Kada krećete da pobeđujete, tada ćete se još bolje osećati, ali uvek ostaje pitanje, koliko će igrača izdržati da provede toliko vremena privikavajući na elemente simulacije u ovoj igri? Ukoliko ste uporni imate vremena i želite, onda ćete biti bogato nagrađeni. U nekim trenucima sam imao osećaj igrajući ovaj tenis kao da sam igrao u stvarnosti, jer sam tada imao iste probleme, makar na početku kao u ovoj igri. Uvek kada sam uspeo da prebacim loptu preko mreže sam se oduševljavao, kao u ovoj igri, ali uvek ostaje pitanje, mora li ovakav tip igre biti simulacija? Da li je možda moglo bilo drugačije? Verovatno je moglo, ali onda igra ne bi imala pored sebe taj opisni pridev simulacije i onda se sigurno Đoković ne bi složio da bude u ovom izdanju tenisa. Mada ja iskreno, ne mogu da prihvatim činjenicu da Tiebreak izgleda toliko lošije od Top Spina, ali eto, nadoknađuje gameplayem ko ima strpljenja.
Pošto je ovo zvanična ATP i WTA igra, dobra stvar u njoj je to što imate apsolutni ceo ATP kalendar i sve turnire u kojima se možete takmičiti. Možete da napravite svog lika ili da igrate sa nekim postojećim, na vama je na šta ćete se odlučiti. Jeste da imati svoju ličnost u ovom virtuelnom svetu može biti poprilično motivisajuće, ali isto tako, može biti poprilično teže uzevši u obzir da nećete biti sto posto sigurni koje karakteristike i atribute igrača trebate postaviti. Tako da bih ja preporučio da svi igrači, makar na početku, igraju sa igračima koji su već ubačeni u igri, po mogućstvu sa nekim boljem, makar dok se ne priviknu na mehaniku ovog naslova.
Mada, definitivno najbolja stvar u igri, makar za nas sa ovih prostora je Novak Djokovic Slam Challenge, u kome ćete moći da igrate neke najbolje mečeve iz Novakove prošlosti i da i virtuelno posvedočite šta je sve Novak uradio u svojoj teniskoj karijeri. Ipak je on GOAT, ma šta drugi rekli, i upravo zbog toga je ovaj mod sa pravom u igri. Tako da ćete moći da igrate sa mladim i neiskusnim Novakom koji je divljao na terenu, tako i sa matorim Novakom koji je samo psovao publiku kada zvidi na njega kao mnogo puta što se desilo na terenima širom sveta, Rimu, Parizu, Londonu, Melburnu. Šteta samo što nemamo emoji shortcut da možemo između poena da vičemo „J**** vam mater, mater vam “ ili „Idite u k BRE“ ili možda da se derete sudiji i kažete „Kaži nešto u p*** materinu! Ko mulac stojiš tu!“ Ili možda da sviramo violinu ili brišemo nepostojeće suze sa lica imitirajući plačljivce. To bi bilo stvarno fantastično da su ubacili, ali ipak, moramo paziti i na emocije drugih igrača. Mada, ovo su definitivno propuštene prilike.
Generalno gledano Tiebreak jeste dobra igra, ali jednostavno, nije za svakoga. Težina i learning curve je sigurno stvar koja će odbiti mnoge igrače, ali čak i pre nego što probate igru, kada pogledate njenu prezentaciju, prikaz i grafiku, čak to može da odbije kupce jer eto neke igre koje su izašle pre par meseci primetno bolje izgledaju. Pošto je Tiebreak već bio u Early Accessu neko vreme na Steamu, pitanje je da li će razvojni tim uložiti još vremena i truda za usavršavanje ove igre, ali bilo kako bilo, Tiebreak je jedina teniska simulacija na tržištu i zbog toga je vredi makar probati. Okej, ne samo zbog toga već i zbog Noleta.