Obožavao sam The Elder Scrolls serijal kada sam bio mlađi. Morrowind mi je bio i ostao omiljeni naslov, zbog mnogo toga, ali najviše zbog te slobode koji ti daje. Posle toga, Bethesda je počela da pravi RPG-ove koji su bili dosta uprošćeni, po sistemima, priči, svetu u kojima se dešavaju, jer eto, mora da se plasira većoj publici. Iskren da budem, mislio sam da je ta vrsta RPGova izumrla sa Morrowindom. Okej, imali smo slična iskustva, ali ni jedno nije dovoljno dobro počešalo tamo gde svrbi. Fast forward na ovu godinu, videh da svi hvale igru pod imenom Tainted Grail: The Fall of Avalon. Prva lepa informacija, rađena je po tabletop svetu koji je kreirao poljski fantasy pisac Krzysztof Piskorski, druga, na igri radi poljski razvojni tim Questline! Mislim samo te dve stvari su me prodali, jer ko će deliverovati dobru igru ako ne braća poljaci! A da, i treća stvar, igra dosta podseća na old school RPG-ove iz prvog lica, najviše na Morrowind. Pomislio sam, I’m sold, moram igrati i opisati ovo.
Ovo je priča smeštena u univerzumu u kojim je vladao Kralj Artur ali ipak, Avalon u ovoj igri nije mitska zemlja vila i magije sa sjajnih ilustracija kao iz knjiga koje smo čitali. Ovo je mračno, propalo ostrvo koje se polako guši u nekoj vrsti Tame, po malo misterioznoj, korumpirajućoj magli koja proždire sve pred sobom. Ljudi su izgubljeni, umorni, opsednuti bolestima, fanatizmom ili prosto željni da prežive još jedan dan. Sve u ovom svetu vrišti “kraj ere”, a vi ste bačeni u središte tog haosa, bez mnogo objašnjenja. Ipak, kako priča odmiče, shvatate da možda upravo vi nosite ključ ka nečemu važnom, spas, propast, nešto treće. U Avalonu nikad nije jasno šta je pravi izbor, jer sve ima cenu, i niko nije sasvim čist.
Ono što mi se odmah svidelo jeste koliko je igra pravi pravcati RPG u svom korenu. Old school RPG, bez kompromisa. Lik se ne razvija kroz unapred napisanu priču, već kroz vaše odluke. Od samog starta birate kako ćete se razvijati: tiha senka u noći koja rešava probleme nožem iza leđa, mudrac koji koristi znanje i retke drevne rune, klasični ratnik koji ide kroz vrata glavom, ili neka siva mešavina svih pristupa. Svaki build deluje poprilično interesantno, pod uslovom da znate šta radite. I to je lepota, ništa nije potpuno očigledno. Nema jasnog “najboljeg puta”. Na tebi je da otkriješ šta tebi najviše odgovara.
Stvar koja me je ouševila odmah na početku je praktično i prva tamnica u kojoj ćeš krenuti sa ovom igrom. Poprilično jednostavno i dosta podseća na TES univerzum. Ti si u zatvoru, nekako uspeš da se oslobodiš i onda su ti instrukcije poprilično jasne. Ideš pravo, pa desno pa levo i izlaziš. Ali rekoh sebi, hajde da vidim da li mogu malo da istražujem ovde, da vidim da li možda, samo možda ima malo više od tog linearnog prisustva. Fast forward skoro dva sata, još uvek sam u prvoj tanici, praktično uvodu igre gde sam naučio toliko stvari o ovom izgubljenom svetu bez nade da je to nešto neverovatno! Ta stvar, nelinearnost prelaska zadataka, regija, i svega ostalog ne krasi samo početak, već se prožima kroz svaki deo igre, kako na početku, tako i na kraju. Uvek je tu jasni put, ali na tebi je koliko ćeš želeti da iskusiš ovaj svet, da naučiš nešto o njemu, da pronađeš sve tajne i upiješ sve što čuješ, vidiš, pročitaš. Upravo zbog toga me je igra oborila s nogu. Dosta me je podsetila na Morrowind, koji te isto ne drži za ruku, već ti dozvoljava da ga igraš kako i ti želiš, i to je bio glavni razlog zbog čega sam se zaljubio u ovu igru odmah na početku.