Goblin, Dark Elf, čovek i patuljak ulaze u capelin. Zvuči kao početak nekog vica, zar ne? Hvala bogu nije, već je jedna od osnova nove Styx igre. Oh da, posle skoro celih 9 godina, nastavak jedne od boljih, da ne kažem jedne od najboljih stealth avantura dobija nastavak, pod imenom Styx: Blades of Greed. U doba kada stealth žanr izumire, kada se Sam penzionisao, a Snake omatoreo, i kada se svi oslanjaju na remastere i remakeove pomenutih igara, dobiti jednu novu, originalnu stealth avanturu je pravo malo čudo. Ipak Cyanide se ne predaje, iako sada pod okriljem novog izdavača, francuskog NACON-a.
Pre Styx: Blades of Greed smo imali dve igre u kojima je mali, ružni, cinični goblin glavni lik, a to su Styx: Master of Shadow i Styx: Shards of Darkness, i moram napomenuti da su sve tri igre jako povezane. Tako da, Styx: Blades of Greed se dešava neposredno nakon završetka drugog dela. Iako će to ceniti stari igrači, dobro je napomenuti da će novi moći da uđu u celu avanturu bez nekog predznanja, jer će Styx, kako na početku, tako i u toku igre, stalno pominjati šta se desilo u prva dva dela. Tako da vremenom ćete saznati sve šta je potrebno, što je jako dobar detalj u toku igranja ovog naslova. Za one stare igrače, fanove serijala, ti trenuci će biti zanimljive opaske na prošlost, dok za nove, lekcije koje su propustili na času istorije.
Hajde samo malo o Styxu kao liku. Verujem da su ga svi videli negde, na nekom coveru, na YouTubeu ili bilo gde, i često su se pitali, kako ovaj lik može da bude glavni junak jedne igre. Stvar je u tome, da Styx nikada nije zamišljen kao glavni junak, već kao antiheroj, koga vi vodite kako bi on ili rešio neku svoju pravdu ili tako što postupa po zadacima koji su mu zadati. Mali, ružan, ciničan, pun mračnog humora i totalno bez osećaja za druge osobe, i jedini goblin koji ustvari može da priča u ovom svetu. Sve to ga čini stvarno jedinstvenom, ali najviše i taj momenat kada je toliko loše biće da prosto ne možete da ga mrzite, već ćete ga vremenom zavoleti. I da, imali smo cinične matore likove u Stealth igrama i ranije (Seme, gde si?!), samo što je ovde sve to malo jače izraženo, i naravno, prostije.
Tako da, na početku Styx beži iz Korrangara, doma Dark Elfova u potrazi za novim problemom. Ubrzo shvata da se pojavila nova supstanca u ovom svetu, Quartz, koju još uvek niko u potpunosti ne razume, ali jedno je jasno, daje neverovatnu moć onima koji je kontrolišu. Styx, kao savršen lopov, sakuplja družinu već njemu poznatih likova iz prethodnih igara, kako bi pokrao sve delove ovog vrednog Quartza, nešto kao gem koji u sebi krije neverovatnu moć. To je ujedno i početak igre, i postavka priče. U celom prologu ćete tražiti one koji su savršeni za vaš put kroz ovo raznoliko, razrušeno carstvo, koje je na ivici još jednog opšteg rata između svih mogućih rasa, ljudi, orkova, patuljaka, high elfova i jednog goblina. Jer, ko to u teoriji može bolje sprečiti nego brbljiv goblin koji je patološki lopov.
Styx igre su, makar u mojoj glavi, oduvek bile mešavina dve franšize, Thief i Splinter Cell naslova. Iako je franšiza proizišla iz dosta manjeg tima, u trenucima kada je stealth žanr umirao, alternativa u vidu Styxa je dobro došla. Kao i prethodne igre, Styx: Blades of Greed se jako oslanja na Stealth mehanike. Bolje rečeno, to je jedini pravi način za igranje ovih naslova. Kažem jedini pravi, jer za razliku od prethodnih igara, Styx sada ume da uzvrati udarac, ali celokupna mehanika ovog naslova se jednostavno ne oslanja na borbu. Možda u 1 na 1 okršaje, kada baš prigusti, ali nikako sa više protivnika. Zbog toga, senke su vaši prijatelji i nežni koraci kao da plutate oblacima jedini način kretanja kroz ovaj svet. Šalu na stranu, ali u igri ćete imati dva indikatora koji će biti najbitniji za vas, a to su koliko ste dobro sakriveni, i koliko ste tihi. Ako se naučite da kontrolišete sebe i vaše prstiće i budete strpljivi, nećete imati nikakav problem.
Mada tu ima mehaničkih stvari koje su karakteristične za Styx naslove. Pošto je on goblin, znači mali, lagan, u trenucima hitar i tih kada treba, kontrolisanje u ovoj igri je na nivou ostalih. Što znači da za neke igrače koji se nisu navikli na ovo, može biti mnogo floaty što bi rekli. Igra daje tu iluziju kao da se Styx ne kontroliše dobro, ali ipak, savršeno se sve to uklapa u ovaj svet i naravno, njegovu prirodu. Verujem da će to biti trenuci koji se neće sviđati nekim igračima, dok jednostavno ne naviknu i ne prihvate pravila u svetu u kojem se Styx igre dešavaju. Ono šta je najbitnije je da su kontrole responzivne, nekada čak i previše, da Styx sluša i oseća svaki pokret analogom i svaku akciju na dugmićima. Nećete imati neprijatnih situacija kada nešto neće da uradi a klikćete dugmiće, jer jednostavno sve greške koje se dese će biti na vama. Kroz celu igru nisam imao ni jedan problem sa input kontrolama, jer je sve baš kako treba da bude. Cyanide je samo još više unapredio taj deo igre, redefinisao kontrole od ranije, modernizovao ih i prilagodio naravno, načinu izvođenja novog naslova.
Cela filozofija oko gameplaya i načinu prelaska ove igre je poprilično direktna. Pratite šablone neprijatelja, trudite se da ostanite u senci, zaobiđete ih ili nadmudrite kako bi došli do svog cilja. I sada, dolazim do jednog jako overwhelming trenutaka, makar za mene na početku igranja. Za razliku od dosadašnjih Styx naslova koji su bili mission based, znači svaka misija ima svoju mapu. Styx: Blades of Greed se dešava u poluotvorenom svetu. Vi faktički imate tri ogromne mape, i na svakoj od njih ćete završavati određeni set misija. Kada kažem ogromne, mislim stvarno velike, komplikovane, sa neverovatnim nivoom detalja i sjajnim level designom. To znači da recimo ako vas neko vidi, morate stvarno da budete snalažljivi i nađete mesto gde nikoga nema, jer taj „otvoreni svet“ na jednoj mapi je prepun vojnika, neprijatelja, ljudi koji vas se plaše i koji će otrčati kako bi vas „otkucali“ i tako dalje.
Stvar je u tome što ovde ne mislim da je jedna mapa jedna velika površina, već sve tri mape poseduju neverovatan nivo vertikalnosti. Kuće i drugi objekti su faktički građeni jedne na druge. Kada krenete na gore ne znate gde ćete stići. Nekada mi je marker bio na 80 metara negde iznad, a trebalo mi je 30-45min da dođem do njega, zbog te kompleksnosti nivoa i kako je on odrađen, osmišljen i realizovan u ovoj igri. I najbolje od svega, ni jedna stvar na mapi nije tu samo da bi bila. Apsolutno svaki deo mape, svaka zgrada ima neku od funkcija u igri i vremenom će kriti tajne i zadatke koje morate da rešite. Rekao sam vremenom sa razlogom jer, prolog i prvi Act igre deluju više kao zagrevanje za ono šta sledi. Igra se neverovatno otvara u drugom actu. Ne po pitanju veličine mape, mape su velike koliko i na početku, već po pitanju stvari i zadataka koje ćete dobijati od vaših saputnika, koje su locirane po mapi.