Gaming industrija često može da bude brutalna, prema razvojnim timovima pogotovo. Baš je teško izbaciti nešto u šta razvojni tim veruje, projekat koji nekako dolazi iz srca. Svi su okrenuti “štancanju” igara koje svi vole, tako da retko kada imamo originalne ideje, koje se mogu realizovati u odlične naslove. Storm in a Teacup, studio koji nam dolazi iz Rima, je upravo uradio baš to – napravio igru u koji oni veruju, sa idejama, pričom i mehanikama koji su njima bliski srcu. Upravo zbog toga, Steel Seed, iako AA igra je jedno prijatno iznenađenje, naslov koji lepo kanališe sve ideje razvojnog tima u jednu sasvim solidnu, u trenucima odličnu igru.
Prva stvar koja mi se jako svidela je priča, jer mi je nedostajala igra sa dobrom sci-fi postavkom. Sve u svemu, odmah na početku se vaš lik, pod imenom Zoi – tj. vi – nalazi na operacionom stolu, gde vaš otac izvodi neku vrstu eksperimenta nad vama. U sledećoj sceni budite se u potpuno drugom objektu, kao poluandroid. Prilazi vam mali leteći robotić po imenu Koby, koga inače samo vi razumete, i govori vam da morate krenuti negde. Ubrzo nakon toga shvatate da je prošlo više od hiljadu godina od vašeg uspavljivanja na operacionom stolu.
Ljudi su uništili površinu planete, i apsolutno ništa nije ostalo. Zoin otac, pre nego što je umro, kreirao je veštačku inteligenciju koja će pokušati da obnovi površinu planete Zemlje. Samoreplicirajući AI je napravio ogromne fabrike robota i pogone za obnovu Zemlje, kako bi se njen oporavak ubrzao što je više moguće. Takođe je odvojio hrpu „seedova“, oplođenih ljudskih jajnih ćelija iz kojih treba da se rode budući stanovnici obnovljene planete. Ipak, neki roboti su razvili sopstvenu, odvojenu ličnost, nezavisnu od kolektivnog uma („hive mind“) koji ih kontroliše, i protive se toj ideji. Oni veruju da će ljudi napraviti istu grešku kao i pre jednog milenijuma i da će planeta ubrzo ponovo postati nenaseljiva.
Pošto je Zoin otac pretpostavio da bi se tako nešto moglo dogoditi, upravo je od vas napravio androida koji će biti u kriogeničnom snu sve do trenutka kada dođe vreme za obnovu Zemlje. Kako bi zaštitio seedove od AI-ja za koji je sumnjao da će mu se okrenuti, digitalizovao se i razdelio fragmente svog digitalnog uma na četiri mesta do kojih roboti ne mogu da dopru. Jedini način da se čovečanstvo vrati na planetu jeste da pronađete ta četiri fragmenta u različitim delovima ovog robotskog, brutalnog industrijskog sveta i spojite ih u jedno, kako bi započela revitalizacija. Fragmenti su postavljeni na mestima na koja nijedan robot sposoban da pokrene revoluciju ne može da priđe, tako da ste vi jedina nada.
Možete da vidite zašto mi se dopala cela premisa ove priče. Poprilično je lepo postavljena, intrigantna i donekle duboka, zasnovana na mogućem scenariju koji nas možda čeka. A ja sam, iskreno, slab na takve stvari. Što se tiče priče, deo koji se verovatno neće dopasti mnogim igračima je to što nema previše dijaloga niti kinematika koji objašnjavaju šta se dešava. Praktično, moraćete sami da pronađete odgovore kroz nivoe. Dobra stvar je što kako napredujete, imate procenat kompletiranja svakog dela igre, tako da ćete znati da li ste nešto propustili i moći ćete da se vratite kako biste upotpunili priču.
Pored toga, igra se jako oslanja na tzv. environmental storytelling. Svaki deo ovog sveta koji ćete posetiti – tačnije, svaki deo ove ogromne, jezive robotske fabrike – izgledaće drugačije. U svakom delu možete videti procese proizvodnje robota koji bi, u osnovi, trebalo da sačuvaju ljudske seedove. Ogromne kolosalne fabrike sa zastrašujuće velikim delovima koji se kreću po proizvodnim trakama. Iako se nalazite u jednoj megafabrici, nećete imati utisak monotonije, jer je svaki okruženje sjajno osmišljeno. Svi delovi se drastično razlikuju jedni od drugih, i to je nešto što me je oduševilo. Iskreno, nisam očekivao ovakvu posvećenost detaljima od jednog malog tima kao što je Storm in a Teacup.