Što više igram The Dark Ages sve mi se više sviđa. Sad sam na sedmom poglavlju, lagano čistim svaku mapu do 100% sa svim izazovima. Preživeo sam par baš gadnih arena, al generalno nightmare težina mi je zasad taman. Da je lakše ne bi valjalo, a ja sam prilično osrednji igrač.
Sviđa mi se koliko je jednostavno naći skrivene ajteme – taman da malo mućneš glavom bez da potpuno zakoči akcija. Sviđa mi se kako su rešili otvorenije mape, na svakih sto metara bude neki novi izazov, borba, tajna, nit je uzak koridor nit je kilometarski prazan prostor. Sviđa mi se combat loop sve više – naučio sam bolje kako igra očekuje da se krećeš po bojištu i koje protivnike treba prioritizovati. Sviđa mi se novo oružje – u štit sam se odmah zaljubio, al koje god novo oružje da sam dosad našao bilo je vau, oko svakog je moguće izgraditi playstyle.
Rekao bih da je eternal i dalje bolji sve zajedno, ali mi je dark ages na jakom drugom mestu. Taman komplikovaniji od 2016, al ne toliko da te zaboli mozak, ko što je eternal bio. Štit ne znam dal može da mi dosadi, svaki uspešan parry (uz onaj ‘bonnng!’ zvuk) novi osmeh na lice donese.