Posle 3 puta predjenog Silent Hill f i osvajanja true ending-a, mogu da kažem je ovo, posle dvojke, najveći silent hill koji je silent hillovao.
Žao mi je što će dosta ljudi uglavnom videti samo prvi kraj jer će ih mrzeti da igru obrnu još dva puta, ali čak i najmanje “cutscene izmene” mogu da promene percepciju priče. Igra ima čak i sistem gde obavesti igrača da li je stara ili nova video-sekvenca. Nove beleške koje upotpunjuju priču su svuda po Ebisugaoki, čak su i neke nove deonice dostupne.
Dosta pažnje je posvećeno priči u drugom/trećem prelasku igre da sam se par puta zapitao zašto ‘loop’ nije obavezan. Vrlo interesantan izbor NeoBardsa.
Dva minusa koja imam su borbeni sistem i upitne performanse kada kreneš brže da se krećeš kroz deonice. Borba nikad nije bila tako dobra ni u prethodnim igrama, tu je uvek bio bolji akcioni RE, ali ovde je najgora do sada. Probali su da je učine kompleksnijom i dinamičnijom, ali se to uopšte ne odražava dobro na neprijatelje koji su nepomični, tupi i neodzivni. Drago mi je što je default opcija borbe na “Story” i što se u kasnijim prelascima neprijatelji mogu kompletno zaobići.
Ovo za performans je stvarno čudna stvar koja je krenula da se dogadja samo kada sam speed-runnovao igru u trećem prelasku.
Kao što rekoh, pošto je akcenat svakog SH na priči, čitava priča o hororu društvenih normi Japana sredinom 20. veka na Hinako, kao mladu devojku, je izvanredno odradjena. Vrlo moderan pogled koji se rezonuje i na današnjicu.
Ne znamo u kom smeru će SH nastaviti jer su i sami rekli da žele da eksperimentišu, ali ovo je bio jedan vrlo vrlo ukusan eksperiment 