Veoma je redak prizor da jedna spinoff igra napravi nezaboravnu franšizu. Bolje rečeno, toliku veliku franšizu da postane popularnija od igre iz koje je nastala. Davne 1996 godine, Atlus uz pomoć izdavača SEGE je izdao Shin Megami Tensei: Persona igru, spin off Shin Megami Tensei igre, kao PlayStation 1 ekskluzivu. Sve ostalo je istorija. Vremenom, Persona igre su postale toliko popularne i razrađene da su Shin Megami Tensei naslovi nekako ostali u senci ovog nekada spinoffa. Vremenom igrači su stvorili taj osećaj da su Shin Megami Tensei igre ustvari spinoffovi Persone, što naravno, nije tačno.
Persona franšiza je brojala nastavke do petice, a onda su krenula reizdanja za razne platforme, remasteri remastera, remakeovi i tako dalje. To uglavnom nije bio loš business potez, jer svim fanovima nikada dosta Persone, a Atlus se uvek pobrinuo da bude nešto drugačije u tim reizdanjima. Da li to bili novi nivoi, par novih neprijatelja, nekoliko dungeona, sve je bilo nebitno dok ima makar minimum dodatnog sadržaja. Ovih godina smo krenuli sa reizdanjima Persona igara za moderne konzole i naravno po prvi put predstavljanje franšize na Xbox platformi. Ipak, Atlus je nekako stigao da u međuvremenu izbaci neke manje spinoff Persona igara, a najveći, bolje rečeno, najbolje konstruisani je najnovija igra u franšizi, Persona 5 Tactica.
Kada sve stavimo na papir, Persona 5 Tactica se ne može nazvati spinoffom, već je i dalje deo ove franšize, sa radnjom koja se dešava u toku Persona 5 priče. Ona se vrti oko Phantom Thieves of Heats koji bivaju transportovani u alternativnom svetu kako bi okončali rat i borili se protiv ugnjetavanja zle Marie. Tada stvaraju alijansu sa grupom boraca za slobodu pod imenom Rebel Corps. Oni zajedno žele da stvore revoluciju protiv takozvanih Legionara i njihovog vođe, Marie. Priča je kul, likovi odlični, iako se vizuelni stil totalno razilikuje od dosadašnjih Persona igara. Većine fora i fazona iz persona igara su i dalje tu, ali najveća razlika je u gameplayu.
Persona 5 Tactica je potezni RPG, nešto nalik Mario + Rabbids naslovu sa Nintendo Switch konzole. Tim od tri člana koji su svima poznati iz Persona 5 Royal igre su i dalje tu, i u toku gameplaya oni su postavljeni na grid-like nivou, baš kao u Mario + Rabbids ili čak nekim XCOM igrama. Kada ste u misiji, zadatak je poprilično direktan i jasan. Potrebno je uništiti sve protivnike, bossa ili da stignete do određenog dela mape dok ste pod konstantnom invazijom neprijatelja. Na mapi uvek postoje određeni elementi koji će vam služiti kao zaklon ili mesto gde ćete sačekati završetak neprijateljskog turna kako bi vi nastavili svoj pohod na uništavanje svih neprijatelja ili dolazak do cilja. Zakloni u igri su bitni, jer ako ste iza nečega dok je neprijatelj na otvorenom, dobićete 1 More opciju, bolje rečeno bonus napad jer je vaš neprijatelj van zaklona. Svaki od tri likova koji vodite u tom trenutku imaju određeni domet koliko se mogu kretati u jednom turnu. Svaki od likova koje vodite ima svoj elementarni afinitet, Phantom Thieves koji su predstavljeni njihovim Personama, a oni mogu da utiču na sposobnost neprijatelja da se pomera ili menja svoju poziciju u toku okršaja. Ti afiniteti utiču i na jačinu vaših napada. U igri imate daleke napade kao i one bliske, mada za njih je potrebno stvarno da znate šta vam mapa sve dozvoljava i dobro planiranje, jer ne bi bilo dobro da na kraju turna ostanete na otvorenom. Odrađivanje bliskih napada je pravo zadovoljstvo, najviše kada naučite sve mape na kojima se borite i unapred možete isplanirati neki sjajni put vašeg lika do uništavanja svih neprijatelja. Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na ovu mehaniku iako je slična igrama koje sam već igrao, ali u ovoj nekako deluje da ima drugih elemenata koji umeju da začine sam gameplay.
Cela gameplay mehanika u toku borbe ima taj sjajni osećaj, tera vas da što bolje isplanirate napade, a kada sve uradite kako ste isplanirali, sledi čisto zadovoljstvo. Retko koja igra me je toliko lako kupila borbenom mehanikom, a da je u neku ruku potezni RPG. Bolje rečeno, samo par igara, a to su već pomenuti Mario + Rabbids, Mutant Year Zero i Miasma Chronicles. Naravno i XCOM igre su sjajne, ali nekako previše sweaty što bi rekli. U Persona 5 Tactica postoji taj odličan balans težine, igra jednostavno nije prelaka, u određenim trenucima ne oprašta greške, ali isto tako, dovoljno je opuštena da se možete prepustiti i jednostavno uživati.
Van borbe, postoje nekoliko caka sa progresijom koje čine The Phantom Thieves družinu da jednostavno bude na visini zadatka. Za razliku od drugih poteznih RPG igara, ovde nemate individualno zasebno levelovanje vaših likova, već se oni svi zajedno leveluju, a to im određuje HP, SP i naravno snagu melee napada. Sa druge strane svaki lik ima svoj skill tree, ali ni oni nisu toliko drugačiji jedni od drugih. Ove individualne nadogradnje najviše potpomažu u tome koliko su abilities jaka stvar kod vaših likova što naravno diktira mogućnosti u toku borbi.
Progresija je ipak interesantnija kada vidimo kako funkcionišu same Persone, a u ovoj igri one su takoreći kao deo opreme. One mogu da se postave na likovima koje imate i time će povećavati sve statsove koje se povećavaju i levelingom, ali pored toga i veći broj skillova koje možete koristiti. Pored svega toga, klasični sistem fuzije je ponovo tu, i on će vam dozvoliti spajanje nekoliko persona u jednoj kako bi dobili jedinstveni skill set koji možete koristiti. Za razliku od ostalih igara Persone ne možete summonovati u toku bitke, već su nekako pasivno tu, to je mali žal u odnosu na starije igre, ali ovo je ipak u neku ruku spinoff i njihova svhra i funkcija su savim okej za ovaj tip igre. Mada novi element u toj fuziji persone je mogućnost da se pravi oružje za The Phantom Thieves družinu, time što ćete spajati setove odgovarajućih Persona. Ovo je jako kul ideja i u praksi je poprilično korisno, a najbolje u svemu tome je izgled oružja nakon spajanja. Tako da ćete sigurno u nekom trenutku kraftovati oružja samo da vidite kako će ono izgledati nakon fuzije. Ipak to su više vizuelene razlike, jer u praksi, u samom gameplayu, razlike su manje više minimalne. Ovo stavlja sjajni novi sistem nekako u drugi plan, jer gubi poentu time što se statsovi oružja ne menjaju toliko, iliti bolje rečeno, ne reflektuju jačine persona koje koristite u spajanju sa oružjem.
Već sam pomenuo da je stilski totalno drugačije odrađena. Nakon prvog trailera su mi nekako smetale ovi chibi-like likovi, ali kako je vreme prolazilo, nekako sam se navikao na njih, a neke i zavoleo. Ceo dizajn likova nekako se dobro uklapa u druge dizajnerske odluke koje krase ovu igru. Imate desetak različitih tipova nivoa, i sve na njima nekako proporcionalno i stilski leži stilu koji je započet ovakvim likovima, što je generalno super stvar.
Nivoi su raznoliki, i vremenom ćete otkrivati nove okoliše. Mada zanimljivo je to da iako možete da ponavljate neke borbe na određenim nivoima, oni nikada vam neće dosaditi, jer uvek možete isprobavati druge taktike, koristiti druge zaklone, planirati drugačije napade. Nekako nikada jedna borba ne deluje isto, ma koliko puta je budete odigrali. Upravo zbog toga, ni izgled nivoa ne dosađuje, već postaje deo jedne odlične avanture kakva je Persona 5 Tactica.
Kada je igra izašla, svidela mi se jedna stvar, a to je tip borbe u njoj. Poslednjih par godina, bolje rečeno od izlaska Mutant Year Zero, jednostavno uživam u takvom tipu igara, i znao sam da će u tom domenu, Persona 5 Tactica da me oduševi, što i jeste. Ono čemu se nisam nadao jeste da će mi se svideti priča, likovi, kako njihovi temperamenti tako i njihov izgled, i naravno ceo svet u kome se ova igra dešava. Na kraju, iako mi se samo svidela jedna stvar od pet, vremenom sam zavoleo celu igru kao sjajni paket. Ovo jeste igra koja se dešava u Persona univerzumu, u toku Persona 5 igre, ali sa druge strane, obavezan naslov za sve potezne RPG fanove. Bolja od većine na tržištu, i iako je nekako „sve viđeno“ u drugim naslovima, ima dovoljno svoje magije da je odvoji od tih igara.
