Da mi je neko rekao pre nekoliko godina da ću u 2025. raditi Izuna Drop fiendovima, demonima i raznim pogubljenim futurističkim nindžama u Neon-Tokiju, ne bih mu verovao. A da ćemo dobiti nastavak Ninja Gaiden igre, to je tek bila naučna fantastika. Jer nakon trainvrecka kakav je bio Ninja Gaiden 3, retko ko je mogao da očekuje da će se ovaj serijal vratiti. Pogotovo zbog toga što su igre išle u drugom pravcu. Fokus na multiplayer i soulslike kulture su totalno zakopale takozvani „character action“ podžanr igre, u kojima spada Ninja Gaiden, Devil May Cry, Bayonetta. Jeste da, imali smo par igara koje je vredno pomenuti, pogotovo Metal Gear Rising: Revengeance (namerno pominjem sada) ali to je bilo isto tih godina kada se pojavio Ninja Gaiden 3 i Razor’s Edge (ispeglana verzija trojke).
Za oni koji nikada nisu igrali Ninja Gaiden čisto da objasnimo o kakvoj igri. Pre Dark Souls igara, Ninja Gaiden je važio za najtežu i najkompleksniju akcionu igru na tržištu, naravno pričam o kecu. Igra koja je od igrača tražila da masteruje skillove na kontroleru, kao što su radile Ninje sa svojim veštinama u realnom svetu. Brza, brutalna, nemilosrdna i intenzivna, tako se najkraće može opisati ovaj naslov. Nije bio za svakoga, ali svako ko je uspeo da pronađe „flow“ u igri, je prosto uživao. Jedna od retkih igara koja je toliko dizala adrenalin igrača nakon prelaska nekog bitnog bossa da čak i onaj koji dane provodi u man cave sa kontrolerom u rukama mu se činilo da može volu rep da iščupa. Tako je inače delovala igra i na mene. Upravo zbog tog adrenalina, i neverovatne imerzije, igra je bila i ostala kult klasik u zajednici, a naravno i zbog neprevaziđenog kvaliteta.
21. godinu nakon prvog dela i 12. nakon poslednjeg, trećeg dela, stiže nam Ninja Gaiden 4, konačno! Za razliku od dosadašnjih igara u serijalu, sem spin-offa Yaiba: Ninja Gaiden Z, Ryu Hayabusa nije glavni lik, već je tu novi protagonista pod imenom Yakumo. On je član Raven klana, koji je uvek iz senke sarađivao sa Hayabusa klanom. Bolje rečeno, oni su bili tu da rade prljave poslove za koje Ryu Hayabusa jednostavno nije mogao da se smara. Ali sada, Yakumo odlučuje da preuzme veliku odgovornost. Dark Dragon se vratio, dok pasivno uništava Neon Tokyo. Yakumo se zavetuje da ga jednom za svagda uništi, ali ne misle svi da je to najpametnija ideja.
Yakumo jeste glavni lik, ali pojavljuje se i Ryu Hayabusa. U dobrom delu igre kroz priču, kao Super Ninja koji je porazio Dark Dragona i više puta sprečio smak sveta, ali i kao uzor, i predmet divljenja svih likova u ovoj igri. Yakumo je mladi nindža, arogantan, tih, koji svoja dela koristi kao način izražavanja više nego reči. Mada, ceo njegov dizajn, karakter, izgled, način govora, pa i glas jednostavn vrište „rane 2000te“. Bolje rečeno, cela igra ima taj vajb tog vremena, što je apsolutno fantastično. Nego da se vratim na Ryua. Već je poznato da se pojavljuje i u toku igranja, bolje rečeno, moćićete da igrate sa njim, i trenutak kada se to desi je jedan od onih kada ne znate da li suzu da pustite ili da smaknete taj glupi mali osmeh sa lica dok ukućani ne krenu da vas pitaju što se tako tupavo smeješ.
U igri se pojavljuju i drugi likovi iz prethodnih Ninja Gaiden naslova, što je meni bilo super, i svi sjajno izgledaju. Modernizovani ali ipak i dalje imaju taj „japanski šmek“ character dizajna koji svi volimo (volimo svi, je l da?). Mada, ceo izgled u igri jeste inspirisan nekom verzijom cyberpunk neon Tokija. Super izgleda, mada često hladno i jednolično, ali hvala bogu, ima par bioma, okruženja kako bi poslužili kao filter između hladnih, plavo sivih zidova tajnih vojnih baza zakopanih negde ispod futurističnog Tokija. Mada ako mogu da biram, underground rave scena Neon Tokija ubedljivo najbolje i najsvežije izgleda od svih okoliša, videćete o čemu pričam.
Priča je okej, s obzirom da Ninja Gaiden nije nikada bio primer sjajne priče i dramatičnih trenutaka, svega toga za razliku od starijih naslova ima ovde, i bio sam poprilično, moram reći, prijatno iznenađem sa nekim obrtima i dešavanjima. Likovi su napisani u onom „cheesy, cringe“ fazonu, ali ovo je ipak Ninja Gaiden, a ne PlayStation „emotions emotions emotions!“ naslov, gde je fokus prvenstveno i najbitnije stavljen na gameplay. Pa da krenemo sa tim.
Prva stvar koju sam odmah primetio je to da Ninja Gaiden 4 dosta, dosta brži nego prethodni naslovi u serijalu. Ryu je imao tu neku težinu, bio je trom, ali ipak agilan. Ta tromost vas je ograničavala u pokretima. Niste slajdovali po nivou niti ste mogli da stalno izbegavate neprijateljske napade. Morali ste da se pozicionirate, reagujete i napadate. U Ninja Gaiden 4, sve je jedno 50% brže, ako ne i više. Yokumo je strašno agilan lik, i može svašta raditi na nivou. Njegov moveset otključavate vremenom sa valutama koje sakupljate u igri. Novac za pokrete i krvavu valutu predstavljena kao XP za nadograđivanje vaših oružja. Kako god budete nešto otključali, shvatićete koliko su pokreti sve luđi, brži, brutalniji i neverovatniji nego one koje ste imali. Taj efekat šoka je zadržan kao u prethodnim igrama, jer ovo jeste brutalna, krvava igra i ne stidi se to da pokaže na apsolutno svakom koraku.
Jer od nebirača nema j 
