Svi smo čuli za Marathon čak i pre nego što je izašao. Novi naslov Bungie studija, koji se proslavio sa Halo franšizom i nakon toga Destiny igrama. Ako jeste čuli za Marathon, onda ste sigurno i za ceo hejt prema naslovu čak i pre nego što je izašao, kao i problemima u toku razvoja igre. Razna odlaganja, suptilno menjanje stilova, u nekim trenucima nejasna poenta igre i naravno koju publiku cilja. Sve to je napravilo taj osećaj odbojnosti prema ovom naslovu kako se izlazak bližio. Iskreno, ni ja nisam bio oduševljen igrom sa svakim prikazom koji je Bungie odradio. Mada, odlučio sam da joj dam šansu, iako neke kolege, koje su eksperti u Extraction Shooter žanru, su se vodili mišljenju šire publike i početnim recenzijama i odlučili da je zaobiđu. Posle više od sto sati provedenih uz igru, mogu samo da kažem da bih napravio ogromnu grešku da sam slušao te recenzije i većinsku publiku, jer Marathon je jedinstven, fantastičan i brijlijantan naslov u aposlutno svakom smislu.
Radnja igre Marathon smeštena je na udaljenu planetu Tau Ceti IV u 29. veku, gde je nekada postojala prosperitetna ljudska kolonija koja je misteriozno nestala bez traga. Umesto klasične narativne kampanje, igra gradi priču kroz samo okruženje, napuštene komplekse, zaboravljenu infrastrukturu i tragove civilizacije koja je jednostavno iščezla. Igrači preuzimaju ulogu Runnera, kibernetičkih operativaca čija je svest prebačena u biosintetička tela, dok ih megakorporacije šalju na opasne ekstrakcione misije u potrazi za resursima, podacima i odgovorima. Nestanak desetina hiljada kolonista stoji u središtu misterije, ali istina se ne otkriva kroz cutscene sekvence, već kroz fragmente lorea, sezonske događaje i otkrića do kojih zajednica dolazi kolektivno.
Priča Marathon-a oslanja se na teme transhumanizma, identiteta i korporativne kontrole, gde smrt više nije konačna, već poslovni trošak. Runner tj vi, niste heroj u klasičnom smislu, već sredstvo u širem ekonomskom i političkom sukobu, a svaka misija predstavlja deo veće slagalice koja se razvija kroz PvPvE borbe i sezonske narativne promene sveta. Bungie gradi atmosferu tiho, polako, kroz misterije, u kojoj se pitanje šta se dogodilo sa kolonijom prepliće sa pitanjem šta znači biti čovek kada su telo i svest razdvojeni. Marathon tako ne priča priču linearno. on je dozvoljava igračima da je otkrivaju, sloj po sloj, kroz sopstvena iskustva na opasnoj površini Tau Ceti IV.
Prvo da krenemo od osnova. Marathon je hardcore extraction shooter, koji ne oprašta ni najmanju grešku, u kojoj možete naći igrače koji će samo biti nemilosrdni prema vama, a to jako često se može reći da važi čak i za one koji igraju sa vama u timu. Ovde nema kalkulacija, ako vidite nekog na ekranu, najbolje je da iskoristite priliku i krenete da pucate po njemu. Nema socijalizovanja, nema druženja, nema opuštene igre. Pravila su poprilično jasna, šest timova od po tri igrača ulaze na mapu, i cilj je da sakupite sve šta možete, završite preuzete zadatke, ali najbitnije od svega je da preživite i da se vratite u vašu bazu. I to je osećaj koji se prožima kroz Marathon igru od prve partije, i onda u svakoj sledećoj, i to je ono šta je čini sjajnom igrom. Bungie je svesno ušao u development ovog naslova sa idejom da igra baš bude ovo šta jeste. Totalno drugačija filozofija od njihovih prethodnih igara, a najviše originalnih Marathon naslova.
To što je hardkor ekstrakš šuter ipak ne opravdava tu nepristupačnost za nove igrače koja zrači ovom igru kada krenete da je igrate, i to je možda jedina mana Marathona. I upravo zbog toga, hoću da pomenem to odmah na početku, jer verujem da prvih par sati u igri, recimo pet šest, mogu da odbiju igrače. Marathon jako loše komunicira šta je u osnovi i šta nudi na samom početku, i to ne samo nedostatkom uvoda i nekog objašnjenja, to se prožima kroz svaki meni i na početku, već i kroz svako iskustvo. Marathon baca igrače u svoje sisteme bez ikakvog osnovnog preznanja o njima. Šta je potrebno da radite, kako funkcionišu frakcije, kako funkcioniše nadogradnja oružja, na šta se treba fokusirati u igri, gde su koji meniji. Ništa od toga igračima nije objašnjeno, već sami moraju da istraže i nauče sve o sistemima ovog sjajnog naslova. To na početku baš ume da odbije i mnogi igrači sa kojim sam igrao proteklih par nedjelja su rekli isto. U osnovi, potrebno je da samostalno isprobavate stvari i onda da naučite na osnovu neuspeha šta je ustvari Marathonu.
To nekako ide sve sa brutalnošću gameplaya, ali ponovo, nije opravdanje, jer igra koja je teška i nemilosrdna u toku igranja ne mora da projektuje svoju težinu i u menijima. Ali, posle par sati, mnogo partija, sve klikne, i tada krenete da uživate u igri baš onako kako je zamišljeno. Upravo zbog toga, recimo u prvih nekoliko sati me je bilo briga za oružja koje sakuplja, gubim, nosim i koristim, generalno za celokupni loadout koji imam kod sebe, stvari koje sakupljam, jer mi ništa nije bilo jasno, ništa nisam razumeo, i zašto bih jednostavno brinuo o nečemu šta ne razumem i za šta ne mogu nikako da se vežem. Kasnije, kada naučite te osnovne sisteme, shvatite ka čemu treba da težite u igri, koji vam je cilj, cilj koji vi napravite pre svake partije, sve nekako krene mnogo laganije. Krenete da se povezujete sa igrom, sa sistemima, sa oružjem i polako ali sigurno vas igra uvlači sve dublje u dublje.
To je jako specifična stvar kod ovog naslova, jer baš na tom brutalnom početku, u apsolutno svakom smislu, vaše neznanje o svemu šta radite i šta vidite vam ne dozvoljava da se divite svemu šta igra pruža, celom svetu koji je Bungie neverovatno dobro napravio, sjajnim mapama i svim njihovim tajnama, fantastičnom gameplay mehanikom, nebitno da li je to kretanje ili vrhunsko napucavanje. Nekako tražite smisao u svemu šta vidite i vaš mozak vam na početku ne dopušta da osetite sve šta je ispred vas, u čemu ste. Ali kao što rekoh, sjajna stvar je što se sve to ubrzo promeni, na bolje, i ne samo to, na mnogo, neverovatno mnogo bolje. Ubrzo je relativni pojam, sve u zavisnosti koliko se spremni da se upustite u igru.
Ne znam kako bih to mogao da objasnim, ali mali primer, zamislite da vas ceo dan boli glava, ono jaka glavobolja i jednostavno traje satima. I onda u jednom trenutku prestane, i vi počnete da čujete sve oko sebe kako treba, ništa vam više ne smeta, vidite boje baš one kakve jesu, svet oko sebe kako dolikuje, tako je nešto i sa Marathonom, jer tek posle te glavobolje na početku krenete da vidite sve šta igra nudi, u najlepšim i najraznovrsnijim nijansama.
Retko koja igra ume da napravi savršen balans gameplay mehanike, napucavanja, animacija, akcije kao što to radi Bungie. Ali budimo realni, Bungie studio je poznat baš po tome, sve od starih Halo dana. Svaka mehanika i taj osećaj težine u napucavanju kao i povratnom osećaju od raznih pušaka (feedbacku) je bio vrhunski, i to se prenosi i u Marathon. Svako oružje od preko 20tak koje možete pronaći pruža odličan osećaj u toku igranja. Svako oružje se može nadograditi raznim dodacima koji definišu retkost istog. Tako da, ako imate sivo oružje, da kažem osnovni oblik, ne morate ga bacati ako vam se sviđa, već sačuvati u Vaultu i onda kada pronađete razne dodatke, attachmente za njega, možete ga unaprediti, Tako da u zavisnosti od kvaliteta dodataka, promeniće se i kvalitet oružja. Ovo je sistem koji mi se jako svideo, ali ponovo, sistem koji nije objašnjen u igri, već je na vama da to otkrijete.
