Nekad pomislim kako nam fali više igara koje znaju da uspore. Da ne viču, ne bljeskaju, ne bombarduju ekran svakim mogućim efektom. Samo da ti daju mir, tugu (kao da je nemamo već previše), i neki tihi prostor da se izgubiš u nečijoj tuđoj borbi. Eriksholm: The Stolen Dream je upravo to. Igra za koju pre početka leta nisam čuo, ali koja ništa ne forsira, ništa ne nameće, ali sve govori. Prelepa stealth avantura koja ne beži od emocija i koja kroz poprilično jednostavan i zanimljiv dizajn uspeva da ispriča priču koju nećete tako lako zaboraviti. Malo je igara koje se fokusiraju na naraciju, priču. Ima ih, ali možemo ih nabrojati na prst jedne ruke, makar one koje su izašle ove godine. I da kažem, koje to dostavljaju poprilično efikasno i pa može se reći, ubitačno. Stvar koja samo dodaje na težini svega ovoga je to što je na igri radio River End Games, tim od samo 19 glavnih članova. Tako da kada se sve uzme u obzir, ovo je još jedan primer kako mali timovi, sa sjajnom vizijom i još boljom realizacijom polako osvajaju igračku industriju.
U Eriksholm: The Stolen dream peuzimate ulogu Hanne, 14godišnja devojčica koja kreće u potragu za svojim nestalim bratom Hermanom. Problem je u tome što ga ne traži samo ona, već i policija, tako da se vi praktično preplićete sa njima kako bi našli vašeg brata. Ali tu odmah se otvara jedno veliko pitanje. Zašto policija traži Hermana, zašto želi da dođe do njega pre vas, i zašto toliko pokušava da vas ospori da ga vi prvi pronađete? Poprilično zanimljiv setup koji vremenom otkriva mnogo više stvari koje žele da izađu na površinu već od prvog trenutka kada krenete da igrate ovaj naslov.
Igra nas smešta u fiktivni industrijski grad Eriksholm, koji neodoljivo podseća na neku severnoevropsku varoš iz ranog 20. veka, sivo, sivo, još malo crvene cigle i možda još mao sivo. Dimnjaci, fabrike, tramvaji koji jezde starim šinama i osećaj da je ceo grad na ivici nečega, pobune ili potpunog raspada. Takvi svetovi su po malo tihi, ali nikada nisu mrtvi, već ćute pre nego što se nešto veliko desi. Svuda se oseća prisustvo nečega većeg što kontroliše život ljudi, ali tako tiho žubori ispod svakodnevnog života da je ovladao strah zbog koga ne može niko da zaroni i suprostavi se tome. Ili možda izvuče to i bori se protiv toga. Hanna nije superheroj, niti će postati jedna. Njena ranjivost je osnova čitavog iskustva. Ne možete da jurišate, ne možete da prebijete stražare, jer ste ipak 14godišnja devojčica. Možete da se sakrijete, da osluškujete, da analizirate obrasce kretanja čuvara i da pokušate da se provučete tamo gde vas niko ne očekuje. U tom smislu, igra više podseća na starije stealth naslove, ali prvenstveno se fokusira na narativni, sporiji pristup. Postoje i sekvence koje menjaju tempo, recimo jurnjave kroz uske prolaze dok vas neko juri, ili trenuci u kojima morate brzo da donesete odluku kome verovati. Te sekvence su retke, ali su dobro postavljene i osmišljene i dodatno pojačavaju osećaj da ništa nije sigurno. Nema automatskog sejva na svakom ćošku, ako pogrešite, vraćate se malo unazad, i to nije frustracija, već znak da bi trebali da probate nešto drugačiji pristup. Umalo da zaboravim, ovde se radi o igri u izometrijskom izvođenju, tako da to dodatno doprinosi celokupnom osećaju, a i pomaže Hanni kako bi savladala prepreke, jer šta ona ne vidi, tu ste vi, tako da, kada se sve uzme u obzir, cela gameplay mehanika je poprilično fino osmišljena.
Pošto je igra osmišljena kao narativna stealth avantura, Eriksholm ne pokušava da vas impresionira kompleksnim sistemima ili beskrajnim mogućnostima. Krećete se kroz svet, izbegavate stražare, šunjate se kroz senke, razgovarate s lokalnim stanovnicima i pokušavate da rekonstruišete šta se tačno desilo. Mehanike su jednostavne, šunjanje, korišćenje okruženja da se sakrijete, povremene zagonetke i vođenje razgovora. I to je sasvim dovoljno, iako na početku nisam mislio tako. U nekim momentima ćete moći da koristite i različite alate za distrakciju svih onih koji vas ne žele tu i kako biste privukli pažnju neprijatelja, ali ništa u Eriksholmu vam nije dato na “izvolte”. Svaka akcija nosi rizik. Stražari imaju patrolne rute koje nisu strogo po šablonima, skriptovane, a ponekad vas može otkriti i neko treći, običan građanin, slučajni prolaznik, neko ko nije vaš neprijatelj, ali igra po pravilima sistema. Taj element nepredvidivosti čini igru živom, čak i kad nema direktne akcije.