Destiny je moja najveći “love/hate relationship” ikada. Igra sa najvećim neiskorišćenim potencijalom ikada, od priče koja je u samoj igri ništavna (dok je lore na sajtu Bungie-ja tako velik da i velike filmske franšize mogu da se posrame) do misija koje izgrađuju hype taman toliko da se osećate navučenim, samo da bi vas ta ista misija i igra ostavila “blue balled” aka bez klimaksa. Ono što sam voleo u ovoj igri jeste napucavanje. Igra koja može satima da se igra zbog načina na koji svako oružje ima svoj šmek, zbog različite opreme sa različitim osobinama koje igraču daju dodatne mogućnosti i sposobnosti. Sećam se da sam sate provodio patrolirajući, što bukvalno znači da ste na mapi gde se na određenim lokacijama nalaze generični neprijatelji, gde imate šansu za neki loot (ništa posebno), gde imate neke public event-e koje nakon određenog vremena prelazite isuviše brzo, ali ponavljam - sve je to vredelo zbog famoznog Bungie napucavanja. Ono što je mene oteralo jeste baš ono što je iKaran pomenuo - paywall. Prve dve ekspanzije sam uzeo sa sve igrom, bio je to deal koji nije mogao da se preskoči. “Vanila” Destiny je bila odlična, Vault of Glass treba svako makar jednom u životu da pređe; tvrdim kako je to najbolji raid koji će Bungie ikada izbaciti u ovoj igri, bez obzira na to da li će ova igra trajati 10 ili 100 godina. Crota je ok raid, ništa posebno, još ja nisam imao stalni fireteam, pa sam veći deo raid-a glitch-ovao što je dodatno ubijalo taj osećaj težine i grandioznosti samog raid-a. Onda je došao HoW i jedno veliko ništa. Sećam se kako sam tada ludeo i kako ludim i sada zbog njihove famozne izjave koju ću ovde parafrazirati: “Destiny nije namenjen kao grind, treba da uživate u igri i da istražujete sve što ona ima da ponudi”, samo da bi u HoW izbacili jedan veliki grind koji se zove Prison of Elders. To je mesto u kojem morate da prelazite nivoe u zatvoru popunjene zatvorenicima koji su do zuba naoružani (nenadmašna rukovodilačka politika) samo da bi stigli do kraja gde vas čeka neki teški boss sa nekom mehanikom koja je kao sva inovativna i van ovog sveta, a zapravo je mešavina popularnih igračkih mehanika koje postoje od vajkada. Nakon što ubijete tog boss-a dobijate jedno veliko ništa. To ništa su zapravo dve stvari. Putovanje do komore u dubini zemlje u kojoj se nalaze svi zlatnici u Vasioni (“Vasiono čuješ li me?”), ali vi iste ne možete da pokupite (jedno “fak you” za igrače), već odete do jednog malog kovčega u uglu te prostorije sa potencijalnim loot-om za vas i vaš tim, ali (još jedno “fak you” za igrače) treba vam ključ za taj kovčeg koji možete da dobijete jedino tokom patroliranja, tokom public event-a ukoliko je RNGesus na vašoj strani (treći, c … c … combo breaker “fak you” za igrače). Ovo drugo ništa je “etheric light”, nešto što vam je omogućavalo da postanete nivo 34, najveći nivo u igri u to vreme. Napominjem, u to vreme, jer su nakon dva-tri meseca izbacili The Taken King, nadmašili taj nivo, kazali “fak etheric light and fak you for playing to obtain it, sucker” i bukvalno izmenili ceo sistem. Toliko su izmenili sistem da bukvalno, ali bukvalno nisu znali šta da rade sa tim istim etheric light-om oko kojeg su i bazirali čitavu prokletu ekpanziju. Tu sam ja pukao, pozdravio se sa igrom koju mesecima ne igram i koju sam nedavno i izbrisao na HDD-a. Oh, da ne zaboravim najbolji potez ikada. Likovi neće da prave matchmaking, jer kao, ovo je igra u kojoj treba toliko igrača da ima da vam isti ne treba, ali naravno da istih nema i naravno da smo mi poput svih drugih živih bića i da želimo da se grupišemo i krećemo u grupama poznatim i sličnim nama samima, pa su igrači primorani da jure LFG sajtove na kojima imate sve od squeaker-a do bolesnika koji prde, grokću i podriguju u mikrofon. E sad, imao je jedan sveti gral u igri, zvao se Gjallarhorn. To vam je bio all access pristup za svaki fireteam na LFG sajtovima. Većina igrača je igrala Vanila Destiny samo kako bi dobila to OP oružje kojim ste topili boss-ove, a Bungie namerno nije hteo da ga prodaje preko Xur-a, nego se očekivalo od igrača da svake nedelje jure (grind, grind i samo grind, a kao igra “nije zamišljena za to”) iščekujući to oružje da im padne (RNGesus FTW). Pošto je RNG nekom majka, nekom maćeha, ljudi su se žalili na LFG sajtove i na to kako ih neposedovanje Gjallarhorna sprečava da uživaju u igri (nemogućnost da se pronađe fireteam na LFG sajtovima, igrači te izbegavaju kao da imaš kugu, žena ti kući ne dozvoljava da spavaš sa njom jer si “not worthy”, Pink neće da ti prikazuje Farmu). I šta Bungie uradi? Mesec dana pre The Taken Kinga nerfuje svo oružje uključujući i Gjallarhorn 
samo da ne bi ubacili matchmaking, jer ionako imaju nikakve servere koji stvaraju više lag-a za dan nego ja kilograma govana za godinu (da prostite na izrazu). A da sve bude još apsurdnije i smešnije, nedelju dana nakon tog nerf-a objave kako će Taken King da nadmaši ono za šta smo grind-ovali i jurili godinu dana. Oružje, oprema i sve iz godine 1 neće biti ni približno jako kao oružje i oprema iz godine 2, koja je otpočela objavljivanjem The Taken King-a.
Uglavnom, ukoliko pročitate članak videćete što se ovaj haos i odvijao ovako. Druga ekspanzija aka The Dark Below je sklepana za 9 nedelja, ako se ne varam. I to je samo vrh ledenog brega. Ono što najviše boli jeste to što su svi igrači skontali da je igra pocepana, da je zapravo sve ovo (Destiny + tri ekspanzije) zapravo trebalo da bude osnovna igra, a neko je sve to pocepao u deliće i nama davao na kašičicu, naplaćujući velike svote novca za to. Aferim Bungie, aferim.
P.S. Ako ste mišljenja da je Activision jedini krivac (ko gomile Bungie fanboy-eva na internetu), onda: “go home, you’re drunk”.
Kada je pokrenuta igra kao da ti konzola ispusta vaporizovani kokain 