Priznajem, bio sam skeptičan. Ne zato što ne verujem u Nintendo Switch 2, već zato što znam koliko je Cyberpunk 2077 zahtevna, pa prezahtevna igra i dan danas za sve konzole. Sećam se kada sam ga prvi put igrao na Xbox One X. Startovao igru, sleteo u Night City i samo stajao, pratio, divio se tom celom svetu. Iako se igra pa raspadala na launchu to je ipak bilo jedno magično iskustvo, sa celim svetom koji jednostavno živi ispred vas, savršena rekreacija Cyberpunka sa svim tim manama na launchu. A sada, nekoliko godina kasnije ležim u krevetu i igram na prenosnoj konzoli, iskreno to nisam mogao ni da zamislim! Moram da priznam da sam sličan osećaj imao i kada sam startovao The Witcher 3 na Switch 1 konzoli, okej, možda ne ovoliko oduševljenje ali isto mi je jedna misao prolazila kroz glavu… Kako? Kako?!
V je i dalje V tvoj, personalizovani haos sa stavom i prošlošću. Johnny Silverhand, sad već kultni lik, i dalje provocira, filozofira i brblja u tvojoj glavi. A u Ultimate Editionu, stvari su dovedene do nivoa koji se oseća zaokruženo. Imamo konačnu verziju ove igre, onu koju je CDPR želeo da napravi od početka, i ona je, iskreno, fantastična. Likovi su izrađeni, odnosi su komplikovani, a odluke nose težinu. I najlepše od svega, ti si i dalje taj koji bira. Nema „dobrog kraja“ ili „pravog puta“. Samo tvoja verzija istine. Cyberpunk 2077 Ultimate Edition je krcat. Bukvalno. Glavna kampanja, ogroman broj side questova, gigovi, ulične borbe, vožnja, frakcije, romance, Cyberpsycho lov, hakovanje, crafting, nadogradnje tela, stilizovanje lika, kupovina stana, sređivanje auta… I sad sve to plus Phantom Liberty. Ako ti neko kaže da se ovo ne isplati, slobodno ga pitaj da li je uopšte igrao igru. To su godine ubacivanja questova, eventova i svega i svačega kako bi igrači potpuno uživali. Iskren da budem, ne znam da li postoji igra u kojoj je ovoliko uloženo post-release kao u Cyberpunk 2077, savršen paket koji je kompletno zaokružen u svakom smislu te reči.
Zamislite ovo, kompletna, fixovana, poboljšana i sa Phantom Liberty dodatkom, najkompletnija verzija igre… na ručnoj konzoli. I ne samo da radi, nego radi više nego pristojno, pa čak i odlično! Kad sam prvi put upalio CP2077 na Switchu 2, u meni je proradio onaj osećaj, znate kao kada ste malo dete i sve ste ushićeni kada otpakujete neki poklon. I dalje imaš isti kvalitet, samo u drugačijem okruženju. I to je ono što me je prvo oduševilo, ne postoji taj „osećaj portovanog kompromisa“ koji često prati ovakve naslove. Ovo ne deluje kao isiljena verzija. Deluje kao ozbiljan port, u koji je uloženo puno truda i ljubavi. Iskren da budem, nisam mogao da verujem kada sam krenuo da igram, apsolutno sve u igri izgleda fantastično i prelepo. Prosto mi je neverovatno da se igra pokreće na ovako “slabašnom” hardveru.
Sve što volimo u Cyberpunku je tu. Prefinjenost u toku kretanja, sloboda izbora, te male odluke koje menjaju tok priče. Sve je tu za vas, nebitno da li preferirate tihi pristup igri, takozvani stealth, da li više volite da hakujete sve i svašta i tako rešavate probleme ili možda volite da rešavate na pravi diplomatski način, metkovima iz svega i svačeka, katanama, brutalnošću. Osećaj pucanja je i dalje odličan, oružja imaju onaj „kick“, a kombo sistemi i nadogradnje koje otključavaš kako napreduješ daju dodatnu dubinu. A ono što je još lepše, sve to je prebačeno bez većih kompromisa u izvođenju. Bolje rečeno, postoji još više izbora u izvođenju nego na drugim konzolama, pa čak i nego na PC-u. Najveće iznenađenje mi je to da teksture izgledaju kao na trenutnim konzolama, naravno gustina saobraćaja, pešaka i nekih efekata nije na nivou tih konzola, ali se to i ne primeti dok igrate ležeći u dnevnoj sobi, sedeći na WC šolji ili dok čekate da vam ručak izgori u rerni.