Remedy Entertainment se pozicionirao u industriji kao kompanija koja voli da gura isključivo svoj način pripovedanja, dizajna kroz svoje igre. I moram da priznam, poprilično su jedinstveni po tome. Svaka njihova igra je mešavina umetnosti, uvrnute priče, neverovatne prezentacije i sjajnog iskustva. I sve je to postalo još bolje kada su sa izlaskom Control naslova spojili sve svoje svetove u jednom. Bolje rečeno, sve igre koje su kreirali se dešavaju u istom univerzumu, možda u drugim dimenzijama, ali dele taj jedinstveni uvrnuti narativ.
Kada je najavljen Control Resonant, ne mogu da opišem koliko sam srećan bio. Nije kao da mi se Alan Wake 2 nije svideo, ali Control mi je bio i ostao najbolja Remedy Entertainment igra, i meni lično jedna od najboljih igara koje sam ikada igrao. Retko ko ima hrabrost u industriji da servira igračima nešto kao što je Control, bez potcenjivanja i vređanja njihove inteligecije da li će nešto razumeti, snaći se ili jednostavno igrati ga. Mada, imao sam svoje strahove sa Control Resonant najavom. Najviše zbog toga što su prešli sa third person shooter izvođenja na melee akciju. Ali, iz priče sa ljudima iz Remedy Entertainmenta, čak je i u Controlu gameplay trebao da bude mešavina melee i shootinga, ali su to ostavili, evo za direktan nastavak. Druga stvar je promena glavnog protagoniste. Svi smo zavoleli Jesse Faden, i Dylan, njen brat je markiran kao negativac, glavni razlog svih dešavanja u prvom delu. I sada da preuzmete njegovu ulogu je delovalo, pa čudno, zar ne? Ali, čak i sa tim strahovima da možda ovo nije najidealniji setup za jedan nastavak, ako se ja pitam, i da to nije nešto što sam možda želeo, ne mogu da kažem da nisam jedva čekao da uletim u igru. I evo, posle nekih dve nedelje provedenom u ovom naslovu, napokon možemo da podelimo naše utiske u igri. Šta mislite, valja li, da li je Remedy Entertainment uspeo u svojim ambiciornim namerama sa Control Resonantom? Hajde da vidimo!
Svet Controla sedam godina nakon Hiss invazije
Kao što rekoh, Control Resonant je direktan nastavak na Control igru koja je izašla sada već daleke 2019. godine. Pokušaću da ne spoilujem previše taj naslov, sem baš ako moram, kao što je sam početak priče i settinga, jer jednostavno je nezaobilazno. Na kraju Control igre, Jesse Faden, tada glavni protagonista, je uspela da „spasi“ svog brata za kojim je tragala ceo njen život. Zaustavi Hiss invaziju zbog koje je on kriv, koju je on kanalisao i prizvao, ali to je bila pirova pobeda za nju, jer ubrzo nakon toga, njen brat Dylan Faden je pao u komu. I u njoj proveo čitavih sedam godina.
Control Resonant kreće upravo nakon tih sedam godina. Jesse više nije tu, morala je negde da ode, i da nešto reši. Dylan se budi, sa predmetom u njegovim grudima pod imenom Aberrant, koja mu je Jesse nežno predala, stvar koja u sebi sadrži The Board, nepoznati entitet koji je zadužen za komunikaciju i naredbama ka direktoru Federal Bureau of Control, ali koji će biti i glavni alat za uništavanje svih pretnji ovom svetu. Manhattan je napadnut, sve stvari koje je The Oldest House ikada krila u sebi su isplivale iz nje i izlile se u njemu. Hiss, interdimenzionalna bića, smetnje koje je Jesse zaustavila u prvom delu, sada su okupirale grad, mada, najezda nije jedini problem. Mada nisu oni jedini entitet kojise prelio iz The Oldest House, tu je i The Mold, gljivična kolonija koja je bukvalno pojela deo Manhattana. Prostorno vremenski kontinuum je narušen, vreme, gravitacija, sve šta je trebalo da bude fiksno i stabilno više nije. Svet je krenuo da se menja, uvija, uništava i urušava. I sve to je krenulo iz The Oldest House. Dylan ima jedan poprilično jednostavan, ali ni malo lak zadatak. Da shvati šta se dešava u ovom svetu i da pokuša da suzbije izlivanje drugih dimenzija i uništavanje njihove realnosti.
I moram da se osvrnem na Dylana pre nego što krenemo dalje. Kao što rekoh, glavni razlog svih loših dešavanja u prvom delu je ovde, pa poprilično drugačiji. Očišćen od Hiss infekcije, ako bih tako mogao da kažem, tek se sada vidi njegovo pravo lice, i šta je ustvari on. A to je u osnovi jedan poprilično mirna i po malo izgubljena ličnost. Način na koji Dylan priča i njegov optimistični pogled na svet i njegove reakcije na sve šta se dešava su poprilično naivne. I postoji lep razlog zbog toga, tj ne baš tako lep za njega. Dylan je osoba koja je od svoje 10te godine bila na testiranju u FBC i treniranju za budućeg direktora. Prakitčno to je osoba koja je izgubila celo detinjstvo i na kojem su rađeni užasni eksperimenti svih tih godina. Upravo zbog toga je njegova ličnost, psihološki profil takav kakav jeste. Malo naivan, malo izgubljen i stalno nesiguran u onome šta će sledeće reći i kako to reći. Igra odlično prenosi na igrača taj osećaj izgubljene i nerazvijene ličnosti kao što je Dylan i često vam deluje kao da će se psihološki raspasti, ali se drži, jer nebitno kakva je pretnja ispred njega, on zna da je delom kriv za dešavanja u ovom svetu i želi po svaku cenu da spasi ovaj svet.
Gledajući iz ove perspektive, posle preko 40 sati provedenih u igri, moram da kažem da taj početak nije delovao toliko zbunjujuć i nešto kao „previše čudnih informacija i dešavanja da ne mogu da pohvatam sve“ kao na početku Control igre, jer smo baš tada mogli da osetimo tu uvrnutost, dok ovde priča kreće poprilično, pa lagano, baš kako i treba da bude. Mada taj osećaj da jednostavno niste prepravljeni čudnim dešavanjima dolazi iz toga da ste već upoznati sa svetom, znate šta je sve moguće desiti se u njemu, tako da ponovni ulazak u Control univerzum deluje baš kao da ste se vratili kući. Kako budete prelazili igru, tako će te shvatiti koliko je ovde priča veća, ambicioznija, detaljnija i jednostavno kompletnija nego u prvom delu. Ni u jednom trenutku ne pokušava da vas zbuni nekim dešavanjima ili da vas ostavi bez odgovora, sve se dešava svojim tokom i taj ritam je savršeno izbalansiran. U igri ćete imati nekoliko prelomnih trenutaka, kada ćete pomisliti, uh okej, sigurno sam blizu kraja igre, ali onda će vas ona obavestiti da ste samo završili jedan problem, sprečili jedan deo pretnje i da još mnogo toga imate da uradite.
Taj ritam koji je zastupljen u ovoj igri je recimo kao da gledate neki dobar film. Posle kulminacije u jednom „poglavlju“, pod znacima navoda jer igra nije definisana njima, dolazi miran trenutak kada možete da polako saberete misli dok završavate druge misije i zadatke koje imate. Meni se iskreno svidela ta promena ritma posle svakog what the hell momenta u igri, a biće takvih trenutaka, i biće ih baš mnogo u Control Resonantu.
Pošto je ova igra dosta otvorenija nego Control, jer se jelte dešava napolju, u Manhattanu, van The Oldest House, moram da priznam da sam bio iznenađen koliko je priča dobro fokusirana. Svet u Control Resonant je podeljen u nekoliko delova, kojima pristupate preko tranzicionih tačaka na mapi. U svakom tom delu imate određeni set glavnih misija i naravno gomila sporednih. I sada, svi znamo šta možemo da očekujemo od igara kada kažemo Side Missions. Reciklirani zadaci koji su tu jednostavno da ispune vreme između glavnih misija, daju vam malo XP-a i tako dalje. U Control Resonant to nije slučaj, jer svaka Side Misija je priča za sebe, genijalno i savršeno odrađena tako da uvuče igrače u te sporedne priče. Ovo nije lenj pokušaj da se igračima da dodatni sadržaj u ovoj igri, svaka Side Mission ima smisao, svoje mesto u ovoj priči i naravno svoj odvojeni narativ, jednako čudan, genijalan, uvrnut koji se savršeno stapa u dešavanjima u ovom svetu. Neverovatno mi je koliko je pažnje posvećeno ovom delu igre, sporednim misijama. Toliko su detaljno odrađene i toliko im je posvećena pažnja da, kada otkrijete neku na mapi, jednostavno želite da vidite šta se tamo dešava, zašto su se desile te i te stvari, kako možete da sprečite to. Igra vas tera da razmišljate o njima, što mislim da je apotlutni trijumf u game designu i naravno kreiranju sporednih misija.
