Svako ima neki guilty pleasure kada su u pitanju igre, i tako, vreme je prolazilo, a ja nisam imao ništa tog tipa. A onda, pre jedno 10tak, možda i više godina, u krilo mi je upala jedna od Atelier igara, i odmah sam se zaljubio! Nisam voleo toliko igre koje su inspirisane japanskom kulturu u globalu, ali ovo mi je leglo, kao što bi rekli, kao budali šamar. Godine su prolazile i željno sam iščekivao svaku sledeću Atelier igru, a tako je bilo i ove. Odmah kada sam saznao da će krajem septembra izaći Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian, jedva sam čekao da je zaigram! Zahvaljujući Koei Tecmou, pre par dana smo dobili Nintendo Switch kod, a pošto smo imali samo malčice vremena, odlučio sam da se odmah bacim na posao i nolajfujem nekolko dana.
Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian, ah da ta njihova imena, je najnovija originalna igra u Atelier franšizi. Za razliku od skorašnjih naslova gde je Gust pokušao nešto novo sa malčice više real time borbom, u ovom naslovu se sve to promenilo, na staro, kako su rekli direktori igre, na onaj fazon koji je odlično funkiconisao svih 28 godina koliko frnašiza postoji. Verujem da je starija od mnogih koji čitaju ovaj tekst, ali da, to je istina, toliko dugo postoji Atelier franšiza. Nego da se bacimo prvo na priču pre nego što krenemo na gameplay.
Priča u Atelier Resleriana: The Red Alchemist & the White Guardian je zapravo ono što te vuče da ostaneš u igri i posvetiš joj vreme, ma koliko god to možeš. Rias i Slade, naša dva glavna lika i ujedno alhemičara, nisu samo junaci koji skupljaju sastojke i prave napitke, oni su nekako normalni likovi u nenormalnom svetu, i baš u tome je draž. Grad Hallfein je uništen, i oni su tu da ga obnove, ali to nije klasična herojska misija „spasi svet, postani legenda“. Ne, ovde je fokus na malim stvarima koje zajedno grade veću priču. Svaki sastojak koji pronađu, svaki napitak koji naprave, svaka interakcija sa stanovnicima grada polako otkriva slojeve sveta u kojem žive. I nisam mislio da će me toliko držati taj osećaj, ali baš efikasno te tera da budeš što više investiran u sve to. Kao da svaki put kad kombinujem sastojke u radnji, zapravo pomalo menjam sudbinu grada. I možda zvuči kliše, ali stvarno imaš takav osećaj kada igraš. A šta još lepše je cela dinamika između Riasa i Sladea. Nisu samo partneri u poslu, već i likovi sa ličnim pričama, željama, sumnjama. Povremeno imaš osećaj da pratiš neki prijateljski dijalog koji može da se desi u stvarnom životu, sa blagim humorom, sarkazmom, i malim nesporazumima koji su toliko prirodni da gotovo zaboraviš da je ovo igra. I onda se pojavi trenutak ozbiljnosti, možda otkriješ neku tajnu koja menja tvoju perspektivu o svetu, ili naiđeš na izazov koji testira tvoje veštine u borbi i sintezi napitaka. Nije dramatično, ali dovoljno da ti srce malo brže zalupa i da se zaista zainteresuješ.
Rias je uglavnom taj kreativni duh koji eksperimentiše sa alhemijom i istražuje nove puteve. Ona je zadužena za pripremu i otvaranje tih dimenzionalnih portala, koristi svoje znanje i napitke da „aktivira“ put, da ispita šta se krije u različitim dimenzijama, i uvek se raduje malim iznenađenjima koje svaka nova mapa donosi. S njom je avantura uvek zabavna, jer nikad ne znaš šta će izaći iz sledeće Dimensional Path, i to je upravo ono što Rias voli, taj osećaj istraživanja i kreativne slobode. Slade, s druge strane, više drži stvari pod kontrolom. On ne otvara portale, ali je ključan kada je u pitanju stabilnost i podrške u Dimensional Paths. Dok Rias istražuje i eksperimentira, Slade prati, planira i reaguje, čuva pozadinu, brine se za taktiku, pomaže u borbama i koristi svoje znanje da maksimizira rezultate napitaka koje su zajedno pripremili. On je taj koji balansira Riasinu spontanu energiju, drži tim fokusiranim i osigurava da avantura ne izmakne kontroli.