Virtuelno nasilje

Gaming
1

Kako se vi nosite sa problemom oduzimanja virtuelnih zivota? Da li ga potiskujete i prepustate se bezumnoj zabavi, ili ponekad stanete i razmislite nad virtuelnim krovoprolicem koje sejete pod izgovorom nekog viseg dobra?

Ne bih mnogo ulazio u pricu o povezanosti sa stvarnim nasiljem, koje nastaje kao posledica igara. To je ocigledno besmislica koja se oslanja na nasu drugu losu naviku - prebacivanje odgovornosti. Hronoloski, moderne igre su nastale tek u poslednjih 20-tak godina, i mogu samo biti odraz nase sustinski nasilne i ratoborne prirode. Nismo mi krivi, nego biologija i evolucija. Vec prve igre su to nagovestavale. Pacman - bezanje i strah kao motiv, Space Invaders - odbrani se od uljeza… Kasnije je u 16-bitnoj eri doslo do prave eksplozije graficki eksplicitnog nasilja.

Nije li zapanjujuce ili hajde makar interesantno, sto danas 95% igara sadrzi nasilje u manjoj ili vecoj meri? Zasto svaki izazov, ili zabava, treba da sadrzi element nasilja? Zasto tako malo o tome razmisljamo i prihvatamo nasilje zdravo za gotovo, radim ono sto nam se kaze, sa ciljem da “predjemo igru”. Igre su tako koncipirane da sledimo manje ili vise jasna uputstva. Ubij nekoga da bi dobio nagradu. Sloboda delovanja je ogranicena, nema dalje ako ne postujes pravila igre. U multiplejer FPS-ovima, ubistvo je samo poen, frag. Uspesniji je onaj ko je vestiji u ubijanju.

Grubo govoreci skoro svaka igra, od platformera do military shootera, ima sablonske elemente koji se ponavljaju:

  1. Treba zaustaviti neku zlu silu, spasiti covecanstvo, izbaviti devojku (koja je, conviniently, uvek u drugom zamku)
  2. Zahteva se poslusnost u sprovodjenju ciljeva, koji se predocavaju struktuirano, podeljeni na celine i tako da budu laki za pracenje.
  3. Nacini na koji se ciljevi sprovode su u ogromnoj vecini slucajeva nasilni.

Ako medju vama ima religioznih, kako opravdavate odluke i postupke u igrama u skladu sa svojom religijom? Ja simpatisem dve religije koje su, na primer, dijametralno suprotne po tom pitanju. Budizam kaze da je nasilje lose za karmu. Pa cak i virtuelno nasilje stvara “lose utiske”. Asatru - religija starih vinikga - s druge strane kaze da je rat prirodno stanje coveka i zasniva se na konceptu vecne borbe, nagrade za pale ratnike, casti i dostojanstvu umiranja u borbi, zrtvovanju, a njihov moralni kod bio je dosta drugaciji od naseg (na primer, bilo je sasvim ok da jaci dodje i opljacka slabijeg, istrese ga iz gaca, uzme njegovu zenu i posed).

Ovo je svakako tema za ozbiljniju sociolosku analizu, tako da cu se ovde zaustaviti i prepustiti vama kormilo diskusije :slight_smile:

2

ja cu samo ukratko reci, ako je genericki sablon, prosto me zabole, da se tako izrazim posto sam oguglao posle 20 godina igranja. Ako je igra koja ne prati genericki sablon kao npr. igre Quantic Dream-a onda se bas uplasim.

3

Sta je “virtualno naselje” za generacije koje su prezivjele rat, lude 90-te, sankcije, izbjeglistvo i dr.? Vecina narod sad nesta okruvljuje igrice za ponasanje mladih. Svi neki doktori a u referencama “miki maus”!? Sta ocekivati od mlade osobe u dobi izmedju 12 i 18 godina koja po citave dane samo sjedi za racunarom, preselio se na FB, “silji ga” na slike klinki iz razreda koje puce usnice i “zure da odrastu” i koji kad to sve zavrsi do 5 ujutru igra igrice jer nema nista pametnije da radi! Onda se probudi oko 3 (u zimskom periodu i ne vidi sunca), mrzovoljno, ljuto, ubi se od dosade pa nastavi dobro poznati pattern - dorucak/rucak, FB, igrice, FB, igrice, spavanje…

Roditelji su krivi jer popustaju i obavezno bude prica “sto ja nisam imao u zivotu pruzicu svom djetetu”. Fino je to ali do 20te godine napravili ste kompletnog debila i osobu nesposobu za zivot…napravili ste internetskog troll-a koja…nesta radi, ja ne znam sta.

Gledao sam rat uzivo, bio u ratnom Sarajevu, prezivio sankcije, zavrsio skole, zaposlio se, planiram osnovati svoju porodicu pa nisam lud i ne pucam po naselju jer sam to vidio u GTA ili CoD-u…

Elem, nadjite sebi hobi, zanimaciju, honorarni posao i igrajte igrice kakve god ocete! Hell, pa meni su najdraze igrece Resident Evil i Silent hill pa sam normalan xD

Sent from my Nexus 4 using Tapatalk 2

4

Deep shit :D.
U svakom slučaju, zanimljivo. Iskreno nikad ne razmišljam o tome kada počinimi virtuelni akt nasilja da li to nešto dublje utiče na mene ili nekog sa kim igram. Pošto sam duboko nereligiozan, nemam set tih “moralnih i duhovnih” vrednosti koje bi bile ugrožene/sukobljene ali me zato ponekad drma duboka empatija prema nekim likovima. Npr nikad ne bih pucao u ženu, dete a uradiću svaki glupavi kvest da izbavim nesretnu baku iz vulkana. Sada kad ovo pišem, recimo više brinem o NPC neog o igraču u multiplejeru. Verovatno zato što neki NPC jednom kada umre/strada on ZAISTA umire te su odluke u vezi takvih karaktera na mene ostavljaju dublji utisak. Recimo, još ne mogu da prežalim što sam žrtvovato Wrexa u prvom Mass Effectu :D.
Sa druge strane, kada igram online protiv anonimusa, bez problema ih koknem, bez previše emocija jer je jasno da će se tja igrač za par sekundi ponovo spawnovati negde i da je sa njim sve u redu. Mislim, ne postoji “griža savesti” dok god postoji opcija da se karakter/igrač ponovo vraćaju u igru. Hm, do sada nisam uopšte o ovome nešto posebno razmišljao, ali super, evo prilike.

Pre tri godine je moja drugarica gledala kako igramo BF:BC2 i non-stop nam prigovarala kako možemo da ubijemo drugu osobu, jer je to tamo realan čovek i kako možemo da mu naudimo, gde nam je duša itd itd. Posle nekog vremena smo njoj dali da igra a obećala je da neće nikog ubiti, nego će samo razgledati. Kada su je nekoliko puta smaknuli, počela je prvo samo da se šunja po sopstvenoj bazi, uplašena da će je opet koknuti. Iako je akcija bila nekoliko baza dalje, ona nije htela da se mrdne odatle. Ubrzo se ohrabrila i mic po mic išla dalje. U tom trenutku to je neka 2 sata igranja. Posle nekog vremena je bila blizu bojišta a pošto je već bilo kasno, recimo 2 ujutru, ja sam otišao da spavam u svoju sobu. Negde oko pola četiri ujutru mi je upala u sobu i cičala “Aaaaaa ubila sam gaaaaa! AAAaaaaa! Da vidiš samo kako sam ga smakla!!! Idem još da ih sredim!!!”. Jeez. Posle su mi rekli da je ostala do 6 ujutru i tamanila protivnike. Zanimljiva je granica koju ljudi pređu ako sve shvate kao igru, iako imaju duboka moralna ubeđenja.

5

I feel you bro :smiley:

Pretpostavljam da nisi igrao Heavy Rain, trebalo bi, pa da vidis. O tome sam i pisao u prethodnom postu. Upravo ovo sto kazes za ME. Heavy rain je bas bas deep shit, prica koja te uvuce ko usisivac izgubljeni sraf. I sad kad u svakoj sekvenci, chapteru ili callitwhatyouwill, ima sanse da tvoj protagonist actually umre i da nema game over/restartt checkpoint, nego nastavljas dalje sa ostala tri pa moze se desiti da ces videti kraj igre (kakav takav) na 30% predjene igre, onda ti nije svejedno. I kad krene sekvence gde moras da brzo da reagujes (kvazi QTE), inace ces umreti, video bi kakav te hladan znoj oblije u trenutku. Barem na mene je tako delovalo. Kad sam to okusio, sve ovo ostalo je smesno.

Mada ono sto sam primetio, jeste da kad igram GTA, igram ga kao uzorni citizen. Secam se back in the day kako su klinci po igraonicama sedeli satima ispred Vice City-ja ili San Andreasa, sa parcetom papira iscupanom iz sveske i siframa za tenk, avion ili nesto trece napisanim ljubicastim crayon-om. Ukucali te sifre i satim su samo bauljali po gradu krljali prolaznike, vojsku, policiju, pse, babe, zabe i ostalo. Meni to nikad nije bilo zanimljivo. I ubiti nekoga u GTA igri ima odredjen feel sulude zabave koji samo rockstar moze da izazove, ja ubijam (ili gledam barem da ubijam) samo kad se “mora”. kad se vozim iz misije u misju ili tako nesto, uvek gledam da ne zgazim prolaznika, ili da ne pucam ili tako nesto. Tako da mozda hteo da priznam ili ne, podsvesno ipak neka griza savesti postoji. a sto se tice online-a i krljanja, tu ne osecam nista. upravo to sto je robotnjik napisao, on ce se respawnovati u roku od 7 sekundi, wth, aj da ga koknem jos jednom :smiley:

6

Nikad se nisam previše obazirao na nasilje u video igrama, kako prema NPC, tako i prema ostalim igračima. Meni je gaming jedan vid odmora i zabave, isto kao i filmovi ili serije. Nekako mi je ta priča da ubijanje ljudi u video igrama može da pokaže kakva ste osoba, ili da igre mogu biti okrivljene za neke poremećaje moralne vrednost glupsi, kada iste stvari imamo i u filmovima i serijama. Ajd razumem argument da time što ti daju u ruke da upravljaš likom i ti donosiš odluke, ali je to kao kad kupiš detetu novu igračku i kažeš mu da može samo da je gleda, da ne sme da se igra njom.

Evo moj primer:

U Saint’s Row 2 sam vozio tanker pun fekalija i njima prskao zgrade i ljude po gradu, čak i van misije. U SR3 sam išao sa džinovskim dildom i ubijao protivnike, jer mi bilo interesantno. U SR4 ljude ubijam tako što im nauvam glave sve dok ne eksplodiraju. Sad kad neko gleda sa strane bi mogao da mi kaže da sam bolestan što to radim, a čim bi uzeo kontroler i probao isto, ne bi mogao da ga odvojim od kontrolera.
Ili recimo u nekim igrama gde imam izbor koga bi spasio, jednu korisnu osobu ili deset beskorisnih, uvek biram korisnu. Ako mi se neki NPC ne svidi, ja ga ubijem, prosto i jednostavno.

Gaming je hobi i služi da se malo odmori od realnosti, i, što bi rekli, pusti mozak na ispašu, kao i filmovi ili serije. Zato su neki od najpopularnijih filmova i serija LOTR ili Game Of Thrones, jer dok se gledaju, ljudi razmišljaju na način kao i likovi, zamišljaju da su u toj situaciji i šta bi radili

7

Sve zavisi kako covek gleda na igre. Ja ih shvatam prilicno neozboljno i kao zabavu i odmor za mozak. Jedinu pravu agresiju na racunaru mi stvara preterano piljenje u tabele i izvestaje :mad:
Ali primecujem da ima dosta likova koji preozbiljno shvataju igre. Da li je to u nedostatku realnog zivota, nema pravi autoritet pa se dokazuje barem u virtuelnom svetu, nema devojku, zenu, kriza identiteta ili sta god ali smatram da ih pice ozbiljni kompleksi.
Npr. Igram neku online igru konkretno “Blacklight”-online fps meni ide ta igra super ali se desava da si u timu sa losim igracima i onda se uvek nadje neka lozana koja celu partiju peni i besni kako je tim los, kako su sve debili, kreteni samo on se trudi. E to je ozbiljno viruelno nasilje. Takvi likovi moraju ili kod psihijatra ili da nadju devojku.
Ali generalno sve je agresija i borba. Kada igrate fudbal ili basket morate biti agresivni da bi pobedili. A igrice su samo zezanje.

8

Evo da i ja malo pametujem.

Igre ispunjavaju nekoliko nasih potreba:

  • eskapizam od stvarnosti
  • power fantazije
  • kontrolu nad i savladavanje sistema sa jasnim pravilima
  • izivljavanje instinktivnih nagona - agresija, nadmetanje - u bezbednom okruzenju
  • katarzicno prozivljavanje stresnih situacija - npr smrtna opasnost - u bezbednom okruzenju

Stoga nije ni cudo da ima nasilja. Nasilje nas fascinira, ali u nasem bezbednom okruzenju ga uglavnom nema, fala bogu. Pa ga onda prozivljavamo kroz igre. Sport ispunjava slicnu ulogu, filmovi isto - nadmetanje, opasnost od povrede, pobeda. Ali igre su jos korak blize toj srzi, iz ociglednih razloga.

Uglavnom je jasno da ‘smrt’ u igrama nema nikakvu tezinu. Headshot nije stravicno oduzimanje necijeg zivota, nego iskaz moje spretnosti i nadmudrivanja protivnika.

Ali cim neka igra pokusa da docara nasilje ozbiljnije, ja ga shvatim ozbiljnije. Gears of War je nevidjeno nasilna igra kad opisujes sta se desava, ali je svakome jasno da je to samo vizuelni cirkus. Konfeti crvene boje. U nekoj drugoj igri, i shamar moze da bude daleko stresniji od testerisanja na komade. Dakle, kontekst je kljucan.

Specificno, jedina igra koju sam ja licno hteo da prestanem da igram bas zbog nasilja je Manhunt. Stvarno nasilje izgleda strasno banalno - dok si trepnuo, desio se neki uzas koji posle sanjas nedeljama. Tek onako. **Manhunt **mi je preneo taj osecaj surove banalnosti i besmisla najgoreg nasilja.

Kad sam bio tinejdzer, fasciniralo me nasilje, ko verovatno svakog. Da je tad postojao internet, sigurno bih trazio neke grozomorne klipove, cisto da vidim kako to stvarno izgleda. Mladi su morbidni. Sad mi ne pada na pamet da posetim takve sajtove. Necu da pogledam ni kad neko nezgodno padne, a kamoli bilo sta gore. Nekako, sto si stariji, imas manje tolerancije prema takvim stresnim stvarima, iako se nisu desile tebi.

U 95% slucajeva, nasilje u igrama su samo poligoni. Sublimacija bazicnih nagona u bezopasnu zabavu. Kad neka igra ozbiljno tretira ove teme, to bude jasno iz aviona. A oni koje i takve igre dozivljavaju bez empatije su verovatno buduce psihopate.

9

Primetio sam to kod sebe za mojih 31 godinu od toga aktivnih 20-ak sa igrama. Uvek sam bio dobar lik u igrama tipa RPG,Fallout,Baldurs Gate,Skajrim…itd.Uvek sam stremio ka dobru,spasavao,branio,delio… Igra koja me oduvala kao igraca je ona scena u Call of Duty ili Medal of Honor gde posle misije spasavanja pilota dolazi Helikopter po nas i mi odlecemo ide muzikica ono zadovoljstvo kao uh odradio sam misiju sta li je sledece kad ono kaaabooom Pecurka Nuklearna. Helikopter pada i ja tako 45 sekundi se mrdam i mrcvarim okolo i umirem…stiskam esc load from last checkpoint…Mislim nisam krenuo na dobru stranu negde ima medic,nesto…sta znam.Ono nista ista prica umirem opet …ja opet esc i load…mozak odbija da prihvati da mi je misija 30 sekundi umiranje… posle 2 ili 3 ucitavanja.Shvatim da je to upravo to. Ustanem od kompa i kazem mnogo je to…nije to za igre I obrisem igru…od tad ne igram te toliko realne.Daj mi neke zmajeve,vanzemaljce,karakondzule da ubijam i da pucam a ne da nisanim snajperom na coveka pored kojeg stoje zena i dete… Isto tako u HIT igri (znate vec koja) ona scena sa mucenjem Arapa…to sam odradio kao kad dete gleda horor okrecem glavu i mutiram TV da ga necujem kako zapomaze. Igre mi sluze za opustanje i relaksaciju,a ne za neko licno dokazivanje ili takmicenje.Nemam nista protiv da igramo COD u mp ili Battlefield sa ekipom. Ali te realne scene koje su u kampanji su mi malo naporne.

E sad poenta cele teme je sta sa mladim koji igraju igre…Nama starijima igre sluze za opustanje…sta je sa mladjima od 6-7 razreda kad krenu u Gaming svet bez nadzora roditelja? Doveo sam za vikend najstarijeg klinca od Burazera ima mali 11 godina.Oce da igra malo igre ostavim ga ja da igra U petak uvece je dosao ja ustanem u subotu ujutro u 7h. on pici nije ni spavao.Ja ga oteram na spavanja on ustane u 10.h i pita jel moze da igra…Naravno GTA V je igrao.I to kao sto neko rece onako besciljno gazi,puca,rusi,udara…samo nek se nesto krsi.U Subotu uvece upadnem ja u sobu oko 02. da vidim jel ziv jel sta treba a ono frajer u Strip Klubu dok dve igraju oko njega a u pidzami stoji mu mali ko metak…klincu od 11 godina. I ja pocnem da se smejem i pitam ga pa kako frajeru si nagovorio dve da igraju meni uvek jedna jbg.A on meni eee moj Striko mozes i kuci da ih vodis samo moras puno da ih muvas a ova plava nece mamu joj njenju…a vidi salju i slike na mobilni kad ih smuvas.Ja pogledam kad ono sve one striptizete u telefonu.

I ja kontam u glavi covece sta sam uradio pa on ima 11 godina i ja ga pustim da to igra.
Rekao sam od sada sto se tice klinaca pocecu da gledam ono za kolko godina je igra pre nego sto ga pustim…Neznam,zbunjen sam i nisam pametan sta raditi i kad im pustiti da igraju i rade neke stvari kad meni sa ovim godina je neprijatno u nekim igrama sta se desava u njihovim umovima?Kako se to na njih odrazi?

10

Brate, koliko je vama dobro… :smiley:

Nisam nikad razmišljao na ovu temu jer od ranih nogu uspješno razdvajam real life i gaming, za razliku od mog kuma koji posle dvije odvežene trke u NFS-u divlja po gradu i dere gume i ručnu kočnicu.

Ono što primjećujem da mi leži jesu igre u kojima protagonista preuzima herojske uloge spašavanja čovječanstva i sl., tako da vjerovatno postoji neka moralna crta u čovjeku koja opravdava provođenje nasilja pa makar i virtuelnog. Recimo, sad kad razmislim, CoD igre su mi prestale biti zanimljive onog trena kad su se preselile u sadašnje vrijeme, dok su mi one iz drugog svjetskog rata bile baš kul. Znam kako sam bio oduševljen kad sam vidio scene iskrcavanja u Normandiji ili bitke za Staljingrad. Ono što je poenta je da su tada drugovi 'muricans bili dobri momci, a sad kad me stavi u ulogu kvaziborca za ljudska prava i borca protiv terorizma, najljepše bih se osjećao da mogu izvaditi nož iza pojasa i iskopati sebi mali mozak kroz očnu duplju. U igri naravno. :smiley: Jednostavno ta propaganda više ne pije vode. Bar kod mene.

Nisam baš neki vjernik ali igre sa apokaliptičnim sadržajem posebno gotivim i možda se tu najbolje ogleda moralni konflikt u meni, najviše uživam u njima, valjda zato što je nasilje na neki način moralno opravdano. A i činjenica da si svjetski mega car koji spašava čovječanstvo je baš cool. :slight_smile:

Ne znam, ja na igre gledam kao na svojevrsan otklon od stvarnosti, tako da većinom i biram nešto što ne bih radio a ne bih ni mogao da radim u stvarnom životu. Tako da mi virtuelno nasilje ne predstavlja problem sve dok znam da ne utiče na rasuđivanje u stvarnom svijetu.

Više mi smeta medijsko nasilje kojim nas bombarduju svakodnevno, Farme, Velika braća, Grand parada (jel se to emituje još?), turske sapunjare, itd…

Ako napravim presjek profila prosječnog gamera iz mog okruženja mogu reći da je to muškarac u ranim dvadesetim, obrazovan, ljevičarski orijentisan, sluša rock, čita stripove i SF romane, voli serije iz oblasti komedije i epske naučne fantastike, ima razvijen osjećaj za moral i pravdu. Voli pivo, nema stalnu djevojku, studira neki tehnički fakultet i ima FB profil na kom se rijetko oglašava. Visi na xboxrepublika.com. :smiley:

Tako da ne bih se ja puno brinuo oko tog virtelnog nasilja, kao što vidite mogli smo proći mnogo gore u ovoj podjeli. Recimo mogli smo biti plastična profuknjača koja pred kamerama sikće na svog retardiranog klona dok pijani Era mlati šabanom u pozadini u roze bade mantilu.

Kako takvo virtuelno nasilje utiče na čovjeka?

Jedi nasilje brateuuu!

11

Kako sex prije braka opravdava u skladu sa svojom religijom? Jeste off, ali na slican nacin opravdavam, gresan sam kao i svaki covek na planeti, ali s igranjem ne nanosim nikakvo zlo drugome osim MOZDA sebi, a kao drugo mogu dozvoliti sebi takav luksuz ubijanja virtuelnih stvorenja, nisam prekrsio ni na jedan nacin Boziju zapovijest :smiley:
Nisam veliki ljubitelj kasapljenja i krvoprolica kao npr. sto je bilo u GoW 3 zbog cega mi se i najmanje svidio, prosto mi je muka od takvih igara ili Prototype i sl., vise sam za igre poput Ratheta, Slya, Brothers - A Tale of Two Sons, ICO itd., volim h&s gdje bi takodje trebalo da bude krvoprolica, ali obicno i nije neka krv, plus sto obicno ne kasapim ljude nego neka nepostojeca bica tako da tu problem nemam, bitno je da nisu ljudi i zivotinje. A sto Akiris kaze, ako su igre poput Quintic Dreama ili Telltalea onda vec se trudimo i da nekog emocionalno ne povrijedim, a kamoli fizicki. U igre tipa Mafia 2, GTA i sl. sandbox igre trudim se da ne resetam sve zivo osim sto moram po zadatku, trudim se dok vozim da ne dizem prolaznike u vazduh, jer mi prosto to ne prija, generalno radim u igri ono sto mi godi i igram ono sto mi godi, u nasilju generalno ne uzivam. Igre poput CoD-a sam gotivio dok je bio drugi svjetski rat, Njemci i sl., a u ovome novijem ne uzivam previse, Sniper Elite 2 mi se svidio i ako cak detaljno prikazuje X Ray kako satire ljudsko tijelo, ali to mi previse ne smeta cak mi je i interesantno jer su to nacisti bili i svastocinje :smiley:

12

Ne znam iz kog razloga ali ja izbegavam da lomim i gazim “neduzne ljude” u igricama kao sto su Gta ili Saint’s Row… :slight_smile: Npr u Saint’s Row 4 kada se vozim kolima (pored svih tih moci, ja ne znam da li je neko usao u auto u ovoj igri ali ajde :D), nabudzim masinu, napravim playlistu u igri pa se kao vozikam gradom i kad slucajno zgazim nekog civila, cak i zastanem da vidim da li je stvarno mrtav ili ce da se digne… :smiley: Ali uglavnom bude mrtav. :slight_smile: Ali zato padure i vanzemaljce lesim… :smiley:

13

E sada ga preteraste, da ne stajete na znak STOP :smiley: Igrice su da se pusti masti na volju. I treba da prsti da leti, da je sve sareno i u PM

14

Osecam se lose kad neki glavni karakter u prici pogine, posebno ako je rec o nelinearnoj prici kao sto je Heavy Rain, ME serijal, i ne mogu se trenutno ni jednog vise setiti. Ako je prica linearna krivo mi malo ako pogine, posebno ako je dobar lik ili neko na putu iskupljenja grehova, al’ taj osecaj je stotina milja daleko od suza i grize savesti.
A ubijanje npc-ova, napucavanje u mp me uopste ne dotice, posebno ako su neki dosadni tipa onog annoying fana sto prati u oblivionu, njega sam par stotina puta ubio na kreativne nacine. Ja sam odrastao u vreme Prince of Persia 1 i 2 (oni 2d, sto im oko 1 piksel), Duke Nukema, Twisted Metala, i tako tih lepih igara. Pa i Mario (ne ti padawane) skace jadnim pecurkama na glavu :smiley:

15

nasiljem smo okruzeni maltene od malih nogu, sve na Tv-u sto gledas je nasilje, pa i slatke nindza kornjace su tipicno nasilje, teletabisi su takodje nasilje na mozak, zesce :slight_smile:

dakle, ja sam tu ubedjenja sledeceg:

  • Sve polazi iz porodice, dete od malena treba vaspitati o dobrim i losim stvarima i stvoriti mu neki moral da zna da razlikuje sve to i primenjuje
  • Ne treba dozvoljati da igra nasilen igre ako nisu primerene njegovom uzrastu, niti da gleda filmove, serije koje takodje nisu za taj uzrast, ne pise dzaba na omotu 18+, il na tv tek sada poceli da stavljaju 12. 14 i slicno…
  • Ko ne ume da razlikuje pravi zivot od igre, pa taj je zesce poremecen onda ili roditelji nisu radili sa njime kak treba
  • Dosta faktora utice na sve to i mnogo cemo da odemo u sirinu i dubinu i samo cemo da kosimo misljenja :slight_smile: to je neminovno
  • Slazem se sa time da nama “matorima” igre predstavljaju vid opustanja koliko god one bile nasilne, to je to odmaranje mozga od silnih tabela i izvestaja u toku dana jer to nasilje na poslu je 10x gore nego ovo u igrama, to je laganica u poredjenju sa ovime u pravom zivotu :slight_smile:
  • ima jos i ne mogu svega da se setim hehehe
16

Negativan uticaj virtuelnog nasilja ima najveci uticaj na decu do 10-ak godina. U tim godina upijaju sve i nije bas pametno pustiti ih da igraju sve i svasta. Mada opet, i ja sam u tim godinama igrao Doom ili Wolfenstein pa mi nasilje u video igrama ne predstavlja problem. U RPG igrama se uglavnom trudim da napravim “dobre” izbore ali sam imao momenata kad ispadnem pravi kreten prema nekom NPC i bas se slatko nasmejem. Dok npr. u Heavi Rain u prvom chapteru sam pao u takav bedak kada je poginuo sin glavnog karaktera jer sam mislio da je to bila moja greska, da nisam odradio dobro QTE. Tek posle sam shvatio da je to zapravo bio skriptovan deo ali u tom trenutku mi nije bilo nimalo prijatno.

17

Nasilne igre ne bi trebalo davati klincima, sve dok ne budu imali bar 12-13 godina. Svestan sam ja da je u današnje vreme teško zabraniti detetu da ne igra baš neku hit (obavezno nasilnu) igru, koju igra ceo razred, ali treba svakako imati u vidu šta to dete propušta kroz šake. Ne bih rekao da bi igra mogla da probudi neko nepostojeće nasilje u detetu, ali bi “uživljavanje” u neko eksplicitno nasilje bio alarm za mene, da dete možda ima neke “čudne” afinitete, a možda i rani znak problematičnog (u svakom smislu te reči) ponašanja. A što se tiče mene lično, na nasilje u bilo kao obliku gledam kao totalno bezopasno zezanje, o kojem čak ni ne razmišljam. Moram priznati da sam jedan od onih koji voli da se nadmeće, pa u MP pucačinama često rage-ujem itd. E tada me čak i u snovima “proganja igra”! Bude mi nekad bezveze kada ubijem NPC-a, pogotovo u igrama kao Skyrim, ali brzo zaboravim. Što se tiče igara tipa GTA, tu gazim i ubijam sve redom. Kako igrati Trevora (GTA5) i uživeti se u njegov haotični pogled na Svet, a ne ugnjetavati, gaziti, pobiti sve te prolaznike koji ti se nađu na putu (nije da imaju neki karakter da bih mario)?! Zaključak… Sve u svemu, ako ste “normalni” nema toga što bi moglo da negativno utiče na vaše sazrevanje, ali ako niste baš baždareni, lako je pripisati Vaše stanje nakom tamo parčetu softvera po imenu GTA, CoD, GoW itd. :slight_smile:

cheers

18

Igre ne podsticu nasilje, nego sluze kao izgovor. Iz svog iskustva i od drustva znam da koliko igre delovale nasilne da ipak zavisi od osobe da li ce to uticati na njega/nju ili ne.

19

Crveni krst tra?i kazne za virtuelne ratne zlo?ine u video-igrama - 24sata.rs

Virtualna kazna za virtualne zločine
Ono za šta se ICRC zalaže jeste saradnja s developerima video-igara kako bi se na neki način kaznili igrači koji u igri virtualno muče, napadaju ili ubijaju civile, medicinsko osoblje i na druge načine krše odredbe Ženevske konvencije.

Kazna bi, naravno, takođe bila tek virtualna, ali odbor smatra kako bi to sprečilo trivijalizaciju ratnih zločina u igrama.
 
Scenariji u igrama, prema mišljenju odbora, ne bi trebalo da nagrađuju  igrače za radnje koje bi se u stvarnom svetu smatrale zločinima, a oni  koji igraju po pravilima trebalo bi za to da budu nagrađeni.

Mi o vuku…

Ovo mi je urnebesno, koliko je nekom dosadno…

20

Za nas Srbe ima da organizuju Haski tribunal sa temom “Ratni Zlocini u video igrama”:lol: